26.06.2018.

O njemu...

Svratio sam tamo samo da bih video koliko sam zaboravljen. Sve je bilo potpuno ludo, kao u nekoj magli. Na trenutke sam bio neko drugi a na trenutke onaj ja iz njenog secanja. Znam, vodila me je hodnicima koji su bili ispunjeni  izlozima iz kojih su nas posmatrali ljudi, oni njoj poznati ljudi. Bio sam potpuni stranac iako me je svako poznavao. To se dogadjalo pre osamnaest godina a bilo je danas.

Nikada preterano nisam bio zainteresovan za nove tehnologije, mobilni telefon je bio jedina stvar koju sam imao, u pocetku da bih se pohvalio, kasnije jer sam zeleo, sad jer mi treba. Nemam naloge, nikada ih nisam ni imao. Pre desetak dana sam resio da otvorim nalog na mejlu, trebala mi je prijava za nesto. To sam uradio i potpuno zaboravio na njega.

Imala je osmeh preko celog lica dok me je vodila, na trenutke nije bila sigurna da li zeli da me drzi za ruku ili da se ususka u mom zagrljaju i da tako koracamo. Meni je bilo svejedno. Zeleo sam samo da budem sa njom, ali me je svakako zabavljalo sto je ona toliko uzbudjena. Bila je srecna. Da li zato sto je sa mnom, ili zato sto me pokazuje ni sama nije znala. Ti njeni poznanici su nas gledali sa cudjenjem, neki sa gadjenjem, zbog mene ne zbog nje a ona im se u lice smejala. Majka njene najbolje prijateljice iz osnovne skole je posebno zbrinuto pogledala, morao sam da vidim njenu reakciju ali tada sam postao neko drugi. Sedeli smo kraj crvenog auta i pili sok od jabuke iako je non stop govorila da jedva ceka da popije pivo. Ja sam bio neki Igor.

Ono malo secanja koje je ostalo o meni je nekako razvodnjeno. Ne mogu se tacno setiti sta sam najvise voleo i uz koju sam muziku posebno uzivao. Znam samo da sam bio nesto sto nisam zeleo da budem ali tada to nisam video, tada nisam znao da ce me svaki naredni korak unazaditi, verovao sam da uvek idem napred.

Kad smo popili sokove primetio sam da je gubim iako sam presto da budem taj neki Igor, a ona je silno zelela da ostane jos malo. Vracala se slikama poznatih ljudi koji su je posmatrali, vratila se mom zagrljaju i meni. Ali je nestajala. To su bili samo pokusaji secanja.

Moj lik je ostao kristalno jasan, nepromenjen, svaka linija na licu je bila na svom mestu uvek, godinama unazad i unapred, ali je bledela moja dusa, onaj osecaj kada bojom ili toplotom ispunim prostoriju, toga vise niko nije mogao da se seti osim nje. Ja sam sada neko drugi, cija je struktura, boja i sama dusa nesto sasvim drugo, tudje koliko god moze da bude moje jer sam ja neko tudj koliko god zeleo da budem svoj.

16.02.2018.

Najstraniji dodir…

Gledam u sansu i propustam je. Svesna sam posledica koje vuce za sobom zato sto je propustam. Takodje, svesna sam posledica koje bi mi donela da je ne propustim. I biram propustanje. Prvi put stajem na stranu na kojoj vidim sebe. Onu sebe koju sam decenijama propustala zbog sansi. Teske su odluke, obmotaju ti se oko noznih clanaka i oko srca, stegnu ti grlo i zavezu vazduh. Nikada ne znas sta je bas ono pravo za tebe ali mozes osetiti da li je to ono sto zelis. Uvek mozes osetiti, pitanje je da li hoces, da li smes jer ako izgubis sansu imas sebe, a ako je ne izgubis, sebe zamenis nekim drugim. Gledam u sansu i divim joj se. Tako je divna i nezna, prelepa. Nikada nijedna sansa nece biti lepsa i neznija, nece biti bitnija!? Problem sa sansama je sto se uvek nadas da ako si je jednom imao imaces je opet. Mozda ces je imati jos milion puta ali nemoj je potcenjivati, ona je jedna jedina, takva, koja postoji samo u ovom trenutku i ako je propustis propustio si je zauvek, takvu kakva je bila u tom trenutku! I ne, nece biti bolje, lepse, vece, snaznije sanse od te jer ne mozes odrediti kakvo je nesto ako ga nisi doziveo! Cepam se, iznutra ka spoljasnjosti, lice mi poprima sasvim drugi oblik, ruzna sam I losa, osecam kako mi tuga jede unutrasnjost a ja stojim i gledam je. Sansu koja odlazi od mene. Znam, dovoljna je samo jedna rec, jedan korak, jedno stani i ona nece otici, vratice se. Ali ja necu da se ona vrati i da me ne zaobidje zato sto sam joj ja to rekla, hocu da se vrati jer zeli mene, jer se rodila i stvorila samo za mene i sada postoji samo zbog mene, dostigla je vrhunac svog postojanja jer je postala sansa meni, i zato treba sama da zna da joj nije mesto tamo u zaobilazenju mene. Toliko su me stegle emocije da se osecam kao u limbu, sastavljenom od njih i ne mogu ni gore ni dole, ni tamo ni ovamo iz njega. Sta god da u tom limbu dodirnem, dodirujem sebe I neprijatno je, strano, jer najstraniji dodir je kad dodirujes samog sebe. Stojim i osecam snagu emocija, njihovu toplotu i bes. Bes koji me tera da pokrenem otupelo telo i lupa samare mom mozgu koji nece nista da uradi, pravi se mrtav.

Gledam sansu kako prolazi kraj mene i dodje mi da joj masem ali bojim se da ne protumaci pogresno i vrati se samo zato sto sam joj mahala.

10.02.2018.

Pokvarenosti…

Zar je ikada bilo vazno da li su u pitanju kilometri ili vreme kad je cekanje neizostavno? Kakva zazubica su slike koje ako malo duze posmatras postanu potpuno realne, nedostaje im samo neki pokret i malo zvuka. Ljubila sam slike toliko puta i bilo je vrlo stvarno jer ako nemas mastu ne mozes ni da osetis istinski. Razgovaram sa tisinom i kvarim joj punocu, skripi u mojim bubnim opnama zeleci da je ostavim na miru, a ja ipak samo zelim da cuje pesmu koja me je i naterala da joj se suprotstavim.

Dani i noci me pretvaraju u tacku na horizontu. Radjam se u svitanje svakog jutra i umirem u zalaske svakog predvecerja. Ne mogu da odredim koja je bol lepsa, koja vise boli, koja manje prija. Posmatrajuci satove osluskujem necija srca kako kucaju u njima, nisu nasa, ali cija su onda i zasto ih bas ja cujem? Svakodnevno namerno gubim zivce da vidim jos koliko ih je ostalo ali mi se cini da svaki put pronadjem bar deset novih, bas onda kada izgubim onaj jedan. Pitala sam se zasto nisu prihvatljive pokvarene stvari, pokvareni umovi, pokvareni ljudi. I oni vape za obogacivanjem time sto ce biti pomilovani necijom paznjom. Zasto se mora odbaciti sve sto ne valja pre nego sto mu se pruzi prilika da se vidi koliko ne valja? Mozda su to oni fenomeni koji se otkrivaju tek kada umru. Ne zelim da genijalnost pokvarenosti mog zivota bude otkrvena tek kada umru, zelim ih zive pune uzasa i netrpeljivoosti pred kojom kukavicki zmurim i cutim pokusavajuci da ih uplasenoscu razuveim da im mogu naneti zlo. I svaki put lose procenim i uplasim ih tako da pobegnu i od sebe i od mene, do nekog novog trazenja na kom se sasvim slucajno spotaknem o njih. Sve savrsene genijalnosti su kratko trajale, imale prejak ukus i brzo izvetrele. Bilo ih je dovoljno samo jednom osetiti i tako bi se predivno pretvorile u obicnost. Ove druge genijalnosti su nedostizne, taman kad mislis da si ih udahnuo , pocnes se gusiti jer to sto udises nisu one, one su tri koraka ispred tebe a ti si disao u prazno, sopstvenu ceznju za nadahnucem. Njih nikada nema dovoljno, koliko god bezvredne bile zeleces ih konstantno i znaces da su udaljene onoliko koliko ih prezires. Eh… pisala bih jos satima o toj magnetnoj privlacnosti prema svemu cega se tvoje ti gadi da dotakne a silno zeli da poseduje, ali necu jer nemam snage i umorna sam da gazim po ovom mraku ciji je kraj tisina.

30.01.2018.

Sebicno...

Sebicnost. Tako lako te proguta, sve ono sto je bitno TEBI sto je vezano samo i jedino za TEBE! Da li je iko ikada uradio ista sto nje imalo veze sa njim samim? Pa i kad pomaze nekome, taj neko radi to koliko da nekome pomogne toliko radi licne satisfakcije jer ON je TAJ koji je nekome pomogao.

Da li se dvoje uzimaju, da li dvoje stupaju u brak radi sebe, radi onog drugog, radi braka, radi ljubavi, radi dece, radi cega?

Opet, ubija me cinjenica da je svaki od razloga cist sebicluk. Koliko je nesebicnih koraka na ovom svetu napravljeno, koliko odluka doneseno?

Njene suze su ubile svako bolje sutra te noci, unistile mozaik zajednickih susreta i citav album slika koje bi nebo uslikalo nekad, da se bas ta noc nije dogodila. Srce joj je zguzvano i zbog sebicnosti ne moze da krene dalje, zbog te iste sebicnosti ne moze da tapka u mestu, zbog sebicnosti place i proklinje onoga zbog koga je noc izgubila svoju tamu i postala jecaj tamniji od svakog crnila.

Zasto je morao da bude toliko sebican? Ponudio joj je brak, zivot puno lagodniji od onog u kome je zivela. Pogled na tirkizno nebo, pesmu galebova, miris mora i mrtve ribe, na rivu prepunu brodova na kojima se sepure bogati ljudi. Zivot pun sigurnosti, milovanja, posvecenosti, srece. Zasto?

Bolovi u glavi su prelazili lagano niz kicmu, mislio je da je drhtavica, jeza koja prostuju niz kicmu i na trenutak protrese citavo telo, ne to je ipak bila ona. Zasto niije tu kad mi treba? Sada, juce uvek? Zasto je toliko sebicna? Kako ne vidi, kako ne cuje i ne zna. Kako moze zaboraviti prave reci u pogresnim trenucima. Opet ta strasna bol, zablokirala je misli ali prsti su uporno milovali sliku na ekranu mobilnog telefona.

– Boginje bi se postidele pred tolikom lepotom. Najdivnija! Savrsena! Moja!

-Sta je to sto ti neko moze ponuditi a da sam to nesto nemas?

Nikada nije uspela da odgovori na to pitanje. Nije znala sta nema a sta ima, znala je samo da je dovoljno i jednog i drugog.

-Pokazi mi ljubav delima, od reci nemam nista, uvek su se iste vrtele u krug. Malo su dela, iskrvari zbog mene. Malo je krvi, umri da bih ti ponovo verovao.

Kakva je to ljubav ako nekome govoris sta treba raditi. Kakva je to ljubav ako ti neko mora govoriti sta treba da radis. Sta je ljubav?

– Ljubav je ono kad volis!

– Ljubav je kad nisi sam i kad neko brine o tebi.

Previse uzburkanih strasti, nedostajanja i dostajanja koja se preplicu u tristasezdesetpet dana godisnje cine iluziju od stvarnosti koja ne moze da shvati u kom delu se granici sa mastom. Sta je stvarni san a sta su odsanjani snovi? Koji od njih se sada zive; i da li snovi mogu biti dezavu sadasnjeg trenutka ili je taj trenutak dezavu snova onda kada bude bas isti, potpuno jednak u svim paralelnim univerzumima?

Sedela je i posmatrala svoje prste. Krsila bi ih samo da ne poklekne jos jednom zbog ljubavi. Sebicna je i nece sebi da dozvoli da precuti i ostane nema. Mora da se javi prva jer ne zeli da izgubi ljubav. Ljubav njenog zivota, koji ni malo nije savrsen san one devojcice koja je nekada bila. Ona misli da voli i nece ljubav ubiti neka sujeta koja joj govori da spustanjem samo moze pasti nize nego sto jeste.

Sedeo je i savio svoje noge u indijanac pozu, posmatrao je tacku na zidu koja je ponekad umela da razgovara sa njim, najcesce mu je govorila njeno ime. Telefon je gurnuo negde iza sebe, ne vidi ga i ton je smanjio, da tisinu slucajno ne bi razbio iritantan zvuk poruke koja stize. Zna da ce stici jer cuje kako se kuca, cuje o cemu je i sta znaci. Ali on je nece pogledati jer je sebican. Sebicno se drzi svoje price koja mora biti onakva kako ju je zamislio inace ne bi bila prica, ne bi bila NjEGOVA prica.

Ona je volela njega jer joj je predivan osecaj bio voleti nekoga bezuslovno. Sebicno! Nikada nikoga tako nece voleti.

On je voleo nju zato sto je svojim prisustvom ubijala samocu koja ga je obuzimala jako dugo, zato sto je bila poslusna i dobra osoba. Sebicno! Tako ce voleti svaku koja zna da ubije samocu, bude dobra i poslusna.

23.01.2018.

Misli iz ulice Kraljice Natalije...

Da li je moguce pitala sam se, da li je moguce da su svi moji ikada napravljeni izbori bili pogresni? Kako je moguce da od svih ponudjenih bingo  listiica uvek izaberem onaj koji nije dobitni? Ovo je bila metafora. Rano jutro, pet sati, mrkli mrak i moji koraci koji odzvanjaju pustom Kraljice Natalije ulicom i pesma u usima... Mr.Muscle forcing bursting Stingy thingy into little me, me, me But just "ripple" said the cripple As my jaw dropped to the ground Smile, smile Jos pre nje sam pocela razmisljati o tome kako su svi muskarci u mom zivotu bili toliko pogresni. Pitala sam se zasto? Ne, ne zanima me psihoanaliza niti odgovor strucnjaka na ovo pitanje, ne zanima me nikakvo misljenje o ovom pitanju, htela sam sama da dokucim sustinu, da shvatim razlog njihovog postojanja u mom zivotu. Daleko od toga da sam neka jadna i pateticna klinka koja lagano koraca putem otkrivanja ljubavi. Isuvise sam zrela da bih uopste takve misli dozvoljavala sebi. Odvise srecna i radosna da bi me unizilo saznanje da je svaki muskarac bio nesto potpuno pogresno od onoga sta mi je mozda trebalo. Mozda??? Da li sam ikada znala sta mi treba ili sam prihvatala trenutno udovoljavanje hiru, srecna jer je neki glupi kompliment ulepsao moj dan upravo zbog toga da bi nesto dobio nekada, tog dana ili bilo kada... jer ljudi sve sto rade rade samo i jedino zbog sebe. A sta sam onda ja? Kako to da nisam umela da radim stvari zbog sebe? It's true I always wanted love to be Hurtful And it's true I always wanted love to be Filled with pain (And bruises) Kolicina srece koju mogu osetiti ne moze se porediti ni sa jednom srecom, cak ni sa onom srecom malog deteta. Umela sam radost videti u najtragicnijim situacijama, ne, nisam im se podsmevala, razumela sam i videla ono nesto sto je njihovom oku bilo nevidljivo. Samo sebe nisam umela da sagledam, pogledam, vidim. Kako cu ikada znati sta je ono sto zelim ii da li to zaista zelim ili sam samo radoznala? Necu! Znam zasto nikada nisam ni uspela, jer....  sam se pretvorila u zeljenje, u osecaje i ceznju za nemogucim. Kad god je bilo sta postalo moguce samo od sebe je prestalo da bude vazno a u meni je budilo sazaljenje koje sam negovala i tesila kao malo dete. Bila sam briznam majka svim svojim dostiznostima i kada su dovoljno porasli gurnula sam ih od sebe jer sam znala da im nisam vise potrebna. Svako njihovo odrastanje me je bolelo, zbog sebicnosti i sujete, zbog toga sto sam znala da ce me ostaviti. Yes, so Cripple-Pig was happy Screamed, "I just completely love you There's no rhyme or reason I'm changing like the seasons Watch, I'll even cut off my finger It'll grow back like a starfish It'll grow back like a starfish It'll grow back like a starfish" Ovo sto sada pisem je najintimnija nit mene, ono nesto cega bi se i dnevnik tinejdzerke postideo zato sto je dobio tu cast da u njemu bude zapisano. Jutros u pet sati koracajuci  pustom i mracnom ulicom Kraljice Natalije mene su ove misli obuzele i nisu me pustile do sad, a tada nisam imala parce papira da ih zapisem, prvo cega sam se setila je bilo ovo mesto... eto, znala sam da ce mu biti lepo medju ostalim osecajima koje sam godinama sakupljala i konacno im nasla mesto. I to je ono sto se zove svestan izbor. To je ono sto sam sama izabrala i za sta me nece biti briga ko ce kako shvatiti da li ce mi se rugati ili me nece ni citati. Ja cu citati. Mr. Muscle, gazing boredly And he, checking time, did punch me And I sighed and bleeded like a windfall Happy bleedy, happy bruisy Jutros oko pet sati dok sam sama, pustom ulicom Kraljice Natalije koracala pre nego sto je pocela ova pesma pitala sam se da li su pogresni oni za koje u samom startu znas da su pogresni ili oni za koje si siuran da nisu. Sada vidim da su pogresni i jedni i drugi i da ce uvek pogresni postojati jer oni postoje u umu, razmisljanju o tome i sujeti kja ne ume da se nosi sa kritikama. Ovo sto sam sad napisala nema veze sa pogresnim muskarcima u mom zivotu. Oni su bili pogresni zato sto me nisu voleli. Toliko me nisu voleli da me sada cak ni ne mrze. Nikada me oni nisu boleli, bolela sam samu sebe jer sam poklanjala ah... toliko ljubavi. Jadna moja ljubavi nikada ti se necu moci oduziti sto sam te izdala i davala te, nudila i poklanjala svaki put kad sam osetila da neko drugi to ne ume i svaki ali svaki jebeni put sam umela da volim jos vise, jos jace, jos snaznije. Volela sam do kosti, do srzi, volela sam tako kako niko na ovom svetu ne moze ni zamisliti da tolika kolicina ljubavi moze postojati. Da, tako sam volela! I am very happy So please hit me I am very, very happy So please hurt me Najvece greske koje sam umela da pravim bile su te sto sam svaki put nenamerno uspela da budem jaca od muskarca kome ponos nije dozvoljavao da to prizna i zato je bezao, ne znajuci da se bas tada treba boriti i ostati. Zato kazem, tvrdim i garantujem da me niko nikada nije voleo jer ja ne mogu prihvatiti ljubav manju od ljubavi koju sama stvaram, koja me zivi i koju disem, koja se ne govori i ne radi, ljubavi koja puca u bubnim opnama svaki put kada cujes kako taj neko dise cak i onda kada nije kraj tebe, svaki put kad bol koju osecas pretvoris u savrsenstvo jer sve velike ljubavi moraju biti tragicne. Kada svakim korakom kojim bezis od nekoga ides bas ka toj ljubavi, ka sebi. Jer u apstraktnoj ljubavi prema covecanstvu covek gotovo uvek voli samo sebe. I am very happy So please hit me I am very, very happy So come on and hurt me I na kraju da li je izbor ono kad se izBoris za nesto sto zelis ili sto mislis da zelis jer si se borio za to pa prosto mora biti tako ili je izbor kada izaberes jednu od dve nasumicno odabrane osobe? I'll grow back like a starfish I'll grow back like a starfish I'll grow back like a starfish I'll grow back like a starfish I'll grow back like a starfish I'll grow back like a starfish I'll grow back like a starfish I'll grow back like a starfish

20.01.2018.

Bezslovno pisanje...

Pisem ti iako ni jedno slovo nisam napisala. Pisem ti pesmama koje ti usne skoljke ucine osetljivijim na vazduh i dlake sopstvene kose koja te dodiruje. Pisem ti praznicnim filmovima u kojima sam ja ona najplacljivija. Setis me se jer sam sastavni deo svake ljubavne recenice. Pisem ti kroz ukraseno drvo plsticne jelke koja te podseca na sve nove godine koje nisu provedene sa mnom samo zato da bi zaboravio onu jednu u kojoj si shvatio da je ljubav nesto drugo od voleti nekoga. Pisem ti mrazom i maglom koje se bore koja ce te vise iznervirati. Pisem ti kroz tvoje pesme o ulicnom sviracu kome su note citav univerzum iako ih on vise i ne cita on zna koja ide iza koje uvek i za sva vremena. Tako i ti znas da ti pisem kroz svaki uzdah i izdah, kroz sve one prave precutane reci i one krivo izgovorene koje ti se narugaju svaki put kad popijes kap zestine ili zapalis tamni duvan.Sve mirise na mene iako me nema i nema pojma bilo sta o mom mirisu, ono mirise tvojim mislima u kojima je esencija tog parfema. Niko me nije tako mirisao, nisu umeli nozdrvama da me omirisu nego su pokvarili ukus jezikom. Tom poganom hrapavom stvari koja ne ume da zacuti kad treba a zaustavi se svaki put kad ne treba. Zato se zaricem svim osecajima i culima da ti nikada jezikom necu pisati, njega cu koristiti za neke puno bitnije stvari. Necu ti pisati rukama jer one dodiruju drugacije, svaki dodir je onaj pravi kada su bas te ruke one koje dodiruju, tade je i svako mesto tacka G. zapravo tada sam prvi put otkrila da fenomen mora biti uzrocno posledican inace bi bio sasvim obicna stvar. Neverovatno koliko vazduh cesto ima tvoje oblicje i trpi sve moje dodire pa se ne rasprsne u nista. Necu ti pisati slovima jer su toliko istrosena a i mi oh, Mi smo toliko uzviseniji od klasicnog, modernog, svakidasnjeg, obicnog i neobicnog zato ne zelim da skrnavim nas. Nas niko nikada nije imao, niko nikada nije pisao ni izgovorio, ne zelim da unistim to nepostojanje stvarajuci mu bitnost, sustinu i zivot u bilo kom obliku. Zato ti nikada vise necu pisati. Izdali su me esemesovi, mejlovi, viberi, fejzbuci i vocappovi, tako trecerazredno sredstvo za uspostavljanje kommunikacije, mi smo znali da komuniciramo i bez nih, mnogo pre njihovog postojanja i vidi nas sad, gledamo pre koliko minuta je neko bio negde kao da ne znamo da je taj neko konstantno tu, tamo odakle i potice razmisljanje o njemu. Ne, necu ti nikada vise pisati izgovaranjem, zapisivanjem, mimikom. Pisacu ti citanjem, pisacu ti slusanjem i vodom, jer vodom sam najbolje umela da pisem. Ah kako bi iko ikada mogao opisati ovo secanje koje proistice iz te vode koja konstantno protice a uvek je ona ista kada te dodirne, bas isto kao i ja.

28.12.2017.

Obozavaj ali ne diraj!

Sve ono sto si pogazio, pogazio si samo zato sto nisi umeo preci. Zatvorenih ociju potpuno prazna u sebi, osetila sam prste neprijatnosti kao bolno miluju moju nadrazenu kozu I prijalo je dok se zanos nije pretvorio u mukotrpnu zelju da sto pre prestane da postoji. Prestalo je. Tada sam ponovo prodisala jecajima koje je u meni budio ocaj I tada sam zaista uzivala, prepustila sam se tom ludilu strasti I potcinila se ocaju. Vodio me je polako, lagano, poput kapljice vode koja trazi svoj put po udubljenjinjima na kozi. Volela sam ga citavim bicem I svaku emociju, razmisljanje, trzaj posvetila tom trenutku. Bila sam svemir I univerzum, citav svet sam umela da disem, da upijem u sebe zahvaljujuci njemu. Bila sam Boginja koja je uspela da oseti najveci moguci intenzitet tuge, bola I zelje da zauvek ostane u toj jednoj jedinoj tacki. Jer u meni je tada ostala zarobljena vecita ljubav, tvoja I moja bas u onom trenutku kada je sat otkucao kraj. Grcila sam se I volela. Bila sam snaznija od cete naoruzanih ratnika I mogla da jednim treptajem unistim citav svet, ali ja sam zapravo samo volela, vecitom ljubavlju bogova. Klica ljubavi je rasla u meni, to majusno seme koje sam posadila a ti ga svojim postojanjem zalivao, sakrila sam od sveta jer ga niko nije uspeo naci u ocaju, cuvala sam ga duboko u sebi, tamo gde ga niko ne moze videti ni dotaci. Zavidele su mi sve muze zbog kojih su nastala najveca umetnicka dela jer ko su one naspram mene? Zgrceno zrace umetnost kroz boje, kroz ledeni kamen ciju hladnocu osetis I ako ga ne dotaknes, kroz prazne reci pisane u zanosu, kroz pesme koje je preko usana prevalilo toliko ljudi. Naspram mene od krvi I mesa, zive, tako predivno zive. Zasenila sam ih svojom tisinom I odlucnoscu da me ne moze pokolebati njihovo postojanje. Nakon mene je sve prestalo da postoji, bila sam Eva, prva I poslednja, jedina, samo jedna ovakva na svetu, na svim svetovima ikada. Ne, nije me mogao imati niko jer Boginje zive samo u legendama. Ocajno sam pokusavala da se izbavim iz te utopije ne shvatajuci da bas zbog toga blistam, da cu jedino ako ostanem tamo moci vecno da zivim. Neukaljana dodirima, lepim recimma, melodijm, milovanjima. Obozavaj ali ne diraj! Pisalo je nevidljivim slovima na mom celu. Zato I jesam bila voljena. Naucila sam ga da voli do kosti, do srzi, do svakog otkucaja srca dokle god je ziv, dokle god misli da postoji. Cesto sam bivala onaj trenutak kajanja nakon svakog vrhunca srece kada shvatis da nesto zelis samo dok ga ne mozes imati. Nemaj me! Tako me divno nemaj do smrti! Evo me I sada skrivena iza svake zelje, ostavljam oziljke uzavrelim pogledima koje ne mozes videti ali osecas, oh, tako bolno osecas. Ucinila sam da od volim te nacinis krvoprolice da bi dokazao sebi sustinu tih reci tek onda kada shvatis da se to ne radi vec se oseca, najvise onda kada me nema. Zelis me, toliko me silno zelis da nijedna sreca ne moze zameniti tvoje ushicenje kada dotaknes dno u kome se ja uvek skucena u nekom uglu nalazim I docekujem te. Tako cista, mirisljava, mekana I topla. Ne, ne mozes me dodirnuti cak ni u masti jer mene je legenda stvorila I bas tamo zivim ali bez tebe jer je tebi stvaran svet bio drazi od istine koju si zamenio laznim zivljenjem. Zar to zoves zivotom? Vecito vracanje meni? Zar stvarno mislis da se to sto radis zove disanje? Ne dragi, to ja sviram po tvojim plucima kako me melodija tvojih secanja ponese. Vidis obecali su ti lep I srecan zivot u kome si ti glavni junak, vitez, kralj, Bog...steta sto si njima vise verovao nego meni. Tvoje oruzje se I dalje nalazi ispod mojih rebara, ne mozes ga uzeti dok ih ne polomis. A ti, ti bi pre umro nego da me dotaknes, jer bi se od dodira raspao u ljubav. Zato ti ponavljam ne diraj, samo obozavaj! "Obucena u sunce, mesec pod nogama njenim a na glavi joj venac od dvanaest zvezda. Zar se lepsi priozr moze videti?" Da! Moze! Onda kada se pogledas u ogledalo I unjemu umesto sebe vidis mene!

21.11.2017.

Dogodjen...

Glasovi u mojoj glavi se zovu misli, ne dolaze sa strane, ne pripadaju nekom drugom vec su moji. Izgradila sam ih I formirala tako postepeno, divno, ocaravajuce, potpuno kontradiktorno jedne u odnosu na druge koje ni trece ne mogu da pobiju bilo kakvim vidljivim I opipljivim dokazom da su potpuno u krivu. Jezivo! A nekada sam se volela igrati sa njima, pustala ih da prave citave romane, poeme, tragedije I komedije, nekada... Citam ih I slusam u isto vreme gledajuci ih u bezbrojne oci potpuno hladno, otupelo, jer znam da ce prica koju pricaju, pisu I stvaraju postati samo jos jedna u nizu...” izmisljena prica”. Dosta! Naredjujem im da prestanu pa zastanem pitajuci se cemu sve to? Koliko ludosti je srazmerno jednoj levitaciji? I zasto ne mogu da letim ako moje misli imaju tako divna krila. Prekidam sebe jos jednom glasnom psovkom koja mi odzvanja u usima I pitam se o smislu bilo koje psovke. Uzalud. Ne pronalazim smisao. Biti lud je sposobnost da uz pomoc sopstvene inteligencije ubedis druge da ne vide ono sto se oko tebe I u tebi desava, isto je I sa ludim zaljubljivanjem. Ima li icega lepseg ili ludjeg od misli koje krvare za jednim “volim te” koje ne postoji ni kada se izgovori, niti napise, jer volim te nikada nije bila rec, ni delo, volim te nije bila stvar ili dogadjaj, senzacija niti orgazam, vec nesto nista manje od ludosti, oni koji budu zeleli da shvate uspece u tome, oni koji ne zele ubedice me da im na kratko poverujem da je volim te ipak bila rec. Svaka ludost zapravo pocinje u trenutku kada se nesto zavrsi sto je recimo moglo da traje, da smo jos sekundu duze ostali tamo gde nismo sada I to konstantno, mukotrpno vracanje filma I melanholicno posmatranje mogucih scenarija koji se nikada nisu dogodili, zbog kojih misli velikim slovima ili vrlo jasnim I grubim,zapovednim tonom govore: “ Da sam samo...” Zar to nije letenje? Ko te je ubedio da ne mozes pomisliti da se nije dogodilo onako kako se dogodilo u ocima celog sveta a ne u ocima tvojih osecaja. Ti si taj koji oseca I ti si lud ali si makar cvrsto odbranio scenario koji je mogao da se dogodi iso tako kao sto se odigrao ovaj vec dogodjen. Ne znam da li ova rec uopste postoji ali mi se svakako dopada. Biti lud Ili ludo zaljubljen ne moze svako. To je talenat. Retko sposobni ljudi koji uprokos svemu nastavljaju da veruju sopstvenom ludilu bez obzira na osude, kritike, cak dobronamerne savete drugih jer... sta oni znaju o osecajima u mom telu kada nose sopstvenu kozu a moju ne mogu ni da dotaknu ni sada ni nikada. Glasovi u mojoj glavi su misli koje me nikada nisu terale da radim nesto, ludo, pokvareno, samozivo I zato im zameram jer sopstvenu ludost ne mogu prepisati osecajima, tada mi niko ne bi poverovao da dusevni bolesnici boluju od ludog zaljubljivanja, sto kada se prevede u reci znaci da je biti ludo zaljubljen sposobnost da uz pomoc sopstvene inteligencije ubedis druge da ne vide ono sto se oko tebe I u tebi desava. Slika u tudjem oku nikada nece moci da vidi na nacin na koji ti vidis I to je lepota svega jer samo tako dokazujemo da smo svi ludi u ocima drugih koji ne vide sopstveno ludilo.

28.10.2017.

Limb...

Oduzeto mi je sve! Na jedan tih I pokvaren nacin. Malo po malo mene je nestajalo tamo negde. Nisam ni premecivala koliko mene nedostaje u meni. Obaveze I neka druga razmisljanja su sagradila ogroman zid izmedju stvarnosti I mene I videla sam stvarnost, milionima tudjih ociju u nekakvom uverenju da nesto, sta god to bilo ostaje takvo od dana nastanka pa... milionima godina kasnije, kao isklesan predmet recimo. Knjige su mi popile mozak, one su uvek iste, milionima godina u njima stoji samo ono sto je zapisano, tako kako jeste I nikada nece pisati nesto drugo. Ne, daleko od toga da sam zelela da postanem kao knjiga ali to ne umanjuje moje divljenje prema njoj. Neke stvari izgubis samo jednom u zivotu, ali si te neke stvari izgubio zauvek I nikada vise nece biti tvoje. Surovost mi je zatvarala oci I vodila me nekim mracnim pustim ulicama u kojima sam se uvek osecala prestraseno, evo I sada se najezim, kada se prisetim zvuka sopstvenih koraka u mrtvoj tisini. Uzasno se bojim svakog zvuka koji mrak proizvodi jer to su jecaji nekih davno zaboravljenih strepnji. Jos jedan deo mene me je napustio, tacno sam mogla da vidim obrise u vazduhu, kako odlaze, drzeci se za ruku sa zlonamernom I pokvarenom verom u nesto sto nikada nece biti stvarno. Ruga mi se dok rukama grli sopstveni gubitak, ljubi ga I miluje, pruza mu svu mogucu paznju I ljubav citavog univerzuma koji se skupio u jednoj jedinoj tacki zvanoj Ja. Oduzeli su mi sebe svi principi I inacenja u prazno. Svaki trud koji je iz zrtvovanja postao izivljavanje zbog lose dioptrije posmatraca kome sam verovala vise nego sebi, zato se I ne zasluzujem. Kako sam mogla? Svi ti oni su mi postali bitniji od mog uplasenog, slepog I sicusnog ja kome je trebala lekcija o naivnosti iznad svega. Naraslo je nekako vestacki napumpano beznacajnim uspesima. Izazivalo je umne erekcije uz pomoc par sarkazama I lepo izgovorenih reci. Koktel neznog I ostroumnog je uvek palilo do trenutka kada postane samo nezno I dozvoli umu da oseca. Tada je jedino sto vredi seks, trulo ukrstanje reci, njihovo preplitanje I uvijanje oko nekog ogrubeog I cvrstog stava koji se ne da spustiti dok ne eksplodira orgazmom satisfakcije u trenutku u kome reci za sekund ubrzaju svoj tok. Izgubila sam sebe u svakom oprastanju koje nije imalo smisla a retko koje je vredelo, e te nisam ni primecivala. Zato me I nema u meni vec sada posmatram nekog potpunog stranca koji operise moje misli I pokusava da ih sklopi ili preklopi, koji u ogledalu vidi dusu koju sam nekada smao ja znala da vidim. Stidim se sto je vidi, to je najsvetije nesto ikada stvoreno, koje stvarno postoji, koje tako divno postoji, samo u meni, moje bogatstvo koje je sacinjavalo svaki mikron mene. To se ne gleda, to se ne moze videti. Jesam li rekla koliko se stidim? To je stid koji se cak ne moze ni porediti sa stidom koji bi izazvalo stotinu ociju uperenih u nago telo. To je stid koji retko ko moze doziveti a da ga pri tom ne moze spreciti I koji nije sopstvenom voljom izazvan. Frustracijom obavijena sedim I ne zelim da razmisljam jer on, taj neko u meni ko nisam ja vidi sve, cuje moje misli I grohotom im se smeje. Tako je surov I grub, smeta mi I gusi me... svaki put kad zazmurim I na neki drugaciji nacin pogledam u slike proslosti one uopste ne izgledaju onako kako su se zaista dogodile I tada shvatim da mi je I to oduzeto. I sada kad sam ostala bez icega sto je vredelo, kada sam prvi put pogledala izvan prizme, direktno u oci stvarnosti, dok sam posmatrala koliko toga mi je oduzeto, pocinjem... pocinjem da... pocinjem da iz dubine duse mrzim ovog mudrijeg Ja.

08.10.2017.

Frida...

Oduvek sam zavidela onima koji su umeli da pisu fikciju. Fikciju koju obozavam I u kojoj vise od svega uzivam. Tu istu fikciju koja me odvaja od stvarnog sveta I uvodi u svet necije maste. Fascinantno…

Ne mogu pisati o stvarima koje nisam osetila, dozivela. Ne umem pisati niti opisati nesto sto se nekome dogodilo. Dogadjaji kroz koje nisam prosla, koje nisam stvorila kao glavni ili sporedni akter, nikada ne bi bili tako ubedljivi, ne bih umela da im dam emociju, osetilo bi se svako lazno slovo, izgledalo bi kao da skrnavim reci koje bi tako divno zvucale da ih neko drugi napise. Nikada nisam uspela da napisem pesmu jer poeziju pretvaram u prozu koju na kraju ubijem mrtvim znakovima pitanja. U stanju sam satima pisati o kapljici vode koja se niz rame spusta do nadlaktice, o zvukovima koje prozvodi kisa, o koracima koji odzvanjaju po kaldrmi, o noci I zvezdanom nebu, o talasima I galebovima koji stvaraju simfoniju zvukom I slikom. O plavom nebu I moru koji se takmice cije je plavetnilo plavije. Njih umem da disem I osetim. Volim pisati o osecajima koji se sami od sebe stvore, razvijaju I rastu. O osecajima koje zrno ponosa pretvori u prasinu kojoj dodir ostavlja trag ali ne I otisak. O trenutku koji treperavo preti citavoj vecnosti, onaj isti trenutak koji je stvorio revoluciju istovremeno ruseci I stvarajuci sebe iznova I iznova jer je vecnost samo popularan naziv za sve ono sto je samo on spreman da napravi. Mogla bih pisati o pustim trgovima zaboravljenih gradova u kojima akusticno odjekuje tisina. Tisina kakva se nigde ne cuje, koja mili uz ledja, obuhvatajuci prsljen po prsljen kicnemog stuba svojim ledenim prstima trazeci udubljenje u vratu gde se ususka I postane prijatna jeza, momenat u kome se divis svim svojim culima sto su dozvolili da ih tisina obuzme toliko snazno da je svaki mikron tela oseti iako je se ni ne vidi ni ne cuje. Nocni peraci ulica su me naucili da verujem da ulicne svetiljke proizvode magicnu svetlost I da cuvaju tajne. Nikada ti one nece otkrivati tudje strahove niti mozes cuti necije davno zaboravljene jecaje ali znas da ce uvek ztreperiti kada stanes malo duze ispod njih. Niko nikada nije primetio da one na taj nacin komuniciraju sa tobom I da zele da saslusaju I tvoju pricu. Peraci ulica to odlicno znaju zato rade samo nocu.

Mogla bih danima pisati o bosonogom ulicnom sviracu duze crne kose koji je svoj repertoar pocinjao pesmom Frida. Znao je da stvori muziku samo stajanjem na tom mestu bez gitare I glasa, mogla sam jasno cuti prvih par nota I pre nego je zasvirao. Njegov glas odzvanja tim trgom Iako je vec odavno prestao da svira. Svaki put kad stamen blizu tih zidina cujem da je Frida bila njegova kraljica. Nikada niko nije umeo toliko stvarno da peva I svira, toliko stvarno da mesecima nakon toga ti cujes njegov glas I zvukove gitare. Niko nikada nece uspeti da shvati da ono sto je mene odusevilo nije njegova pojava niti pesme koje je savrseno izvodio vec ta genijalnost koju samo priroda moze da proizvede a koja se skupila u jednoj jedinoj tacki, bosonogom ulicnom sviracu crne duze kose koji je svoj repertoar pocinjao pesmom Frida. Zato I znam da ga nikada ne bih uspela opisati iako sam ga dozivela, toliko potpuno I stvarno, jer je bosonogi ulicni svirac duze crne kose koji je svoj repertoar pocinjao pesmom Frida , napravio fikciju koja me je odvojila od stvarnog sveta I uvela u njegov svet maste.


Stariji postovi


Fotke







































Happy


POSETE
31376