21.11.2017.

Dogodjen...

Glasovi u mojoj glavi se zovu misli, ne dolaze sa strane, ne pripadaju nekom drugom vec su moji. Izgradila sam ih I formirala tako postepeno, divno, ocaravajuce, potpuno kontradiktorno jedne u odnosu na druge koje ni trece ne mogu da pobiju bilo kakvim vidljivim I opipljivim dokazom da su potpuno u krivu. Jezivo! A nekada sam se volela igrati sa njima, pustala ih da prave citave romane, poeme, tragedije I komedije, nekada... Citam ih I slusam u isto vreme gledajuci ih u bezbrojne oci potpuno hladno, otupelo, jer znam da ce prica koju pricaju, pisu I stvaraju postati samo jos jedna u nizu...” izmisljena prica”. Dosta! Naredjujem im da prestanu pa zastanem pitajuci se cemu sve to? Koliko ludosti je srazmerno jednoj levitaciji? I zasto ne mogu da letim ako moje misli imaju tako divna krila. Prekidam sebe jos jednom glasnom psovkom koja mi odzvanja u usima I pitam se o smislu bilo koje psovke. Uzalud. Ne pronalazim smisao. Biti lud je sposobnost da uz pomoc sopstvene inteligencije ubedis druge da ne vide ono sto se oko tebe I u tebi desava, isto je I sa ludim zaljubljivanjem. Ima li icega lepseg ili ludjeg od misli koje krvare za jednim “volim te” koje ne postoji ni kada se izgovori, niti napise, jer volim te nikada nije bila rec, ni delo, volim te nije bila stvar ili dogadjaj, senzacija niti orgazam, vec nesto nista manje od ludosti, oni koji budu zeleli da shvate uspece u tome, oni koji ne zele ubedice me da im na kratko poverujem da je volim te ipak bila rec. Svaka ludost zapravo pocinje u trenutku kada se nesto zavrsi sto je recimo moglo da traje, da smo jos sekundu duze ostali tamo gde nismo sada I to konstantno, mukotrpno vracanje filma I melanholicno posmatranje mogucih scenarija koji se nikada nisu dogodili, zbog kojih misli velikim slovima ili vrlo jasnim I grubim,zapovednim tonom govore: “ Da sam samo...” Zar to nije letenje? Ko te je ubedio da ne mozes pomisliti da se nije dogodilo onako kako se dogodilo u ocima celog sveta a ne u ocima tvojih osecaja. Ti si taj koji oseca I ti si lud ali si makar cvrsto odbranio scenario koji je mogao da se dogodi iso tako kao sto se odigrao ovaj vec dogodjen. Ne znam da li ova rec uopste postoji ali mi se svakako dopada. Biti lud Ili ludo zaljubljen ne moze svako. To je talenat. Retko sposobni ljudi koji uprokos svemu nastavljaju da veruju sopstvenom ludilu bez obzira na osude, kritike, cak dobronamerne savete drugih jer... sta oni znaju o osecajima u mom telu kada nose sopstvenu kozu a moju ne mogu ni da dotaknu ni sada ni nikada. Glasovi u mojoj glavi su misli koje me nikada nisu terale da radim nesto, ludo, pokvareno, samozivo I zato im zameram jer sopstvenu ludost ne mogu prepisati osecajima, tada mi niko ne bi poverovao da dusevni bolesnici boluju od ludog zaljubljivanja, sto kada se prevede u reci znaci da je biti ludo zaljubljen sposobnost da uz pomoc sopstvene inteligencije ubedis druge da ne vide ono sto se oko tebe I u tebi desava. Slika u tudjem oku nikada nece moci da vidi na nacin na koji ti vidis I to je lepota svega jer samo tako dokazujemo da smo svi ludi u ocima drugih koji ne vide sopstveno ludilo.

28.10.2017.

Limb...

Oduzeto mi je sve! Na jedan tih I pokvaren nacin. Malo po malo mene je nestajalo tamo negde. Nisam ni premecivala koliko mene nedostaje u meni. Obaveze I neka druga razmisljanja su sagradila ogroman zid izmedju stvarnosti I mene I videla sam stvarnost, milionima tudjih ociju u nekakvom uverenju da nesto, sta god to bilo ostaje takvo od dana nastanka pa... milionima godina kasnije, kao isklesan predmet recimo. Knjige su mi popile mozak, one su uvek iste, milionima godina u njima stoji samo ono sto je zapisano, tako kako jeste I nikada nece pisati nesto drugo. Ne, daleko od toga da sam zelela da postanem kao knjiga ali to ne umanjuje moje divljenje prema njoj. Neke stvari izgubis samo jednom u zivotu, ali si te neke stvari izgubio zauvek I nikada vise nece biti tvoje. Surovost mi je zatvarala oci I vodila me nekim mracnim pustim ulicama u kojima sam se uvek osecala prestraseno, evo I sada se najezim, kada se prisetim zvuka sopstvenih koraka u mrtvoj tisini. Uzasno se bojim svakog zvuka koji mrak proizvodi jer to su jecaji nekih davno zaboravljenih strepnji. Jos jedan deo mene me je napustio, tacno sam mogla da vidim obrise u vazduhu, kako odlaze, drzeci se za ruku sa zlonamernom I pokvarenom verom u nesto sto nikada nece biti stvarno. Ruga mi se dok rukama grli sopstveni gubitak, ljubi ga I miluje, pruza mu svu mogucu paznju I ljubav citavog univerzuma koji se skupio u jednoj jedinoj tacki zvanoj Ja. Oduzeli su mi sebe svi principi I inacenja u prazno. Svaki trud koji je iz zrtvovanja postao izivljavanje zbog lose dioptrije posmatraca kome sam verovala vise nego sebi, zato se I ne zasluzujem. Kako sam mogla? Svi ti oni su mi postali bitniji od mog uplasenog, slepog I sicusnog ja kome je trebala lekcija o naivnosti iznad svega. Naraslo je nekako vestacki napumpano beznacajnim uspesima. Izazivalo je umne erekcije uz pomoc par sarkazama I lepo izgovorenih reci. Koktel neznog I ostroumnog je uvek palilo do trenutka kada postane samo nezno I dozvoli umu da oseca. Tada je jedino sto vredi seks, trulo ukrstanje reci, njihovo preplitanje I uvijanje oko nekog ogrubeog I cvrstog stava koji se ne da spustiti dok ne eksplodira orgazmom satisfakcije u trenutku u kome reci za sekund ubrzaju svoj tok. Izgubila sam sebe u svakom oprastanju koje nije imalo smisla a retko koje je vredelo, e te nisam ni primecivala. Zato me I nema u meni vec sada posmatram nekog potpunog stranca koji operise moje misli I pokusava da ih sklopi ili preklopi, koji u ogledalu vidi dusu koju sam nekada smao ja znala da vidim. Stidim se sto je vidi, to je najsvetije nesto ikada stvoreno, koje stvarno postoji, koje tako divno postoji, samo u meni, moje bogatstvo koje je sacinjavalo svaki mikron mene. To se ne gleda, to se ne moze videti. Jesam li rekla koliko se stidim? To je stid koji se cak ne moze ni porediti sa stidom koji bi izazvalo stotinu ociju uperenih u nago telo. To je stid koji retko ko moze doziveti a da ga pri tom ne moze spreciti I koji nije sopstvenom voljom izazvan. Frustracijom obavijena sedim I ne zelim da razmisljam jer on, taj neko u meni ko nisam ja vidi sve, cuje moje misli I grohotom im se smeje. Tako je surov I grub, smeta mi I gusi me... svaki put kad zazmurim I na neki drugaciji nacin pogledam u slike proslosti one uopste ne izgledaju onako kako su se zaista dogodile I tada shvatim da mi je I to oduzeto. I sada kad sam ostala bez icega sto je vredelo, kada sam prvi put pogledala izvan prizme, direktno u oci stvarnosti, dok sam posmatrala koliko toga mi je oduzeto, pocinjem... pocinjem da... pocinjem da iz dubine duse mrzim ovog mudrijeg Ja.

08.10.2017.

Frida...

Oduvek sam zavidela onima koji su umeli da pisu fikciju. Fikciju koju obozavam I u kojoj vise od svega uzivam. Tu istu fikciju koja me odvaja od stvarnog sveta I uvodi u svet necije maste. Fascinantno…

Ne mogu pisati o stvarima koje nisam osetila, dozivela. Ne umem pisati niti opisati nesto sto se nekome dogodilo. Dogadjaji kroz koje nisam prosla, koje nisam stvorila kao glavni ili sporedni akter, nikada ne bi bili tako ubedljivi, ne bih umela da im dam emociju, osetilo bi se svako lazno slovo, izgledalo bi kao da skrnavim reci koje bi tako divno zvucale da ih neko drugi napise. Nikada nisam uspela da napisem pesmu jer poeziju pretvaram u prozu koju na kraju ubijem mrtvim znakovima pitanja. U stanju sam satima pisati o kapljici vode koja se niz rame spusta do nadlaktice, o zvukovima koje prozvodi kisa, o koracima koji odzvanjaju po kaldrmi, o noci I zvezdanom nebu, o talasima I galebovima koji stvaraju simfoniju zvukom I slikom. O plavom nebu I moru koji se takmice cije je plavetnilo plavije. Njih umem da disem I osetim. Volim pisati o osecajima koji se sami od sebe stvore, razvijaju I rastu. O osecajima koje zrno ponosa pretvori u prasinu kojoj dodir ostavlja trag ali ne I otisak. O trenutku koji treperavo preti citavoj vecnosti, onaj isti trenutak koji je stvorio revoluciju istovremeno ruseci I stvarajuci sebe iznova I iznova jer je vecnost samo popularan naziv za sve ono sto je samo on spreman da napravi. Mogla bih pisati o pustim trgovima zaboravljenih gradova u kojima akusticno odjekuje tisina. Tisina kakva se nigde ne cuje, koja mili uz ledja, obuhvatajuci prsljen po prsljen kicnemog stuba svojim ledenim prstima trazeci udubljenje u vratu gde se ususka I postane prijatna jeza, momenat u kome se divis svim svojim culima sto su dozvolili da ih tisina obuzme toliko snazno da je svaki mikron tela oseti iako je se ni ne vidi ni ne cuje. Nocni peraci ulica su me naucili da verujem da ulicne svetiljke proizvode magicnu svetlost I da cuvaju tajne. Nikada ti one nece otkrivati tudje strahove niti mozes cuti necije davno zaboravljene jecaje ali znas da ce uvek ztreperiti kada stanes malo duze ispod njih. Niko nikada nije primetio da one na taj nacin komuniciraju sa tobom I da zele da saslusaju I tvoju pricu. Peraci ulica to odlicno znaju zato rade samo nocu.

Mogla bih danima pisati o bosonogom ulicnom sviracu duze crne kose koji je svoj repertoar pocinjao pesmom Frida. Znao je da stvori muziku samo stajanjem na tom mestu bez gitare I glasa, mogla sam jasno cuti prvih par nota I pre nego je zasvirao. Njegov glas odzvanja tim trgom Iako je vec odavno prestao da svira. Svaki put kad stamen blizu tih zidina cujem da je Frida bila njegova kraljica. Nikada niko nije umeo toliko stvarno da peva I svira, toliko stvarno da mesecima nakon toga ti cujes njegov glas I zvukove gitare. Niko nikada nece uspeti da shvati da ono sto je mene odusevilo nije njegova pojava niti pesme koje je savrseno izvodio vec ta genijalnost koju samo priroda moze da proizvede a koja se skupila u jednoj jedinoj tacki, bosonogom ulicnom sviracu crne duze kose koji je svoj repertoar pocinjao pesmom Frida. Zato I znam da ga nikada ne bih uspela opisati iako sam ga dozivela, toliko potpuno I stvarno, jer je bosonogi ulicni svirac duze crne kose koji je svoj repertoar pocinjao pesmom Frida , napravio fikciju koja me je odvojila od stvarnog sveta I uvela u njegov svet maste.

06.10.2017.

Napisi se...

Reci koje naviru su previse tanane da bi bile prikazane u bilo kojoj formi osim u pisanoj. Ne mogu ih okovati zvucnim , vlaznim lupkanjem o gornja nepca, niti saplitanjem o zube. Izgubile bi svoju strukturu i nikada ne bi znacile isto, bas onako kako zelim. Pisem ih i spustam pred tebe, nebitni citaoce jer znam da ce postojati samo onda kada budu procitane. Onome kome su namenjene ostace neme i nevidljive, bolno nevidljive i otrovne. Umanjuje ih potreba da budu prikazane ali njihova upornost je izasla kroz prste jer su predugo cutale u umu i stvarale snove, one ne toliko lepe vise teske, opore, ustajale. Steta je izgubiti nit u trenucima u kojima zelis da nit spoji sve rastavljeno. Pratim ih i ne shvatam ih ozbiljno ali su jace od mene, toliko da ih ne mogu zaustaviti.  Nikada mi dela nisu bila bitnija od reci. Dela prodju, dotaknu te, uspavaju se u secanju i...zaborave. Pisane reci su tu, zauvek ostaju i onda kada ih zaboravis, samo im se vratis i desavaju se svaki put kada ih ponovo citas. Citam te... citala sam te svih ovih gluvih meseci, godina. Decenije su predaleko od sutra ali kada postanu juce bice mi zao sto sam dozvolila vremenu da mu verujem da postoji. Pred tvojim recima i dalje klecim dok me one ubijaju svojim pogledom punim nedostiznosti, milujuci me po kosi i govoreci...stalno govoreci: Nikada neces uspeti da se uzdignes klececi! Da li je moja najveca greska to sto sam im verovaa ili sto im nisam verovala dovoljno? Trebam li da znam odgovor ili se trebam vrteti u krugu beskrajno? Kakve veze ima kraj sa bilo cim ako uvek iznova mogu procitati pocetak, bas svaki jebeni put! Pisana rec je ono sto mi je zauvek ostalo, jace, vece, trajnije, stvarnije od bilo kog dela ikada napravljenog ili izgovorenog. Pisana rec je svaku moju misao pretvorila povest  zbog koje znam ko sam i zasto sam to sto jesam! Napisi se jer drugacije ne mogu da te vidim...

21.04.2017.

Olaksanje...

Ustajale, uzavrele strasti, haoticno jure, tragaju za spasenjem vezuci misli u cvor, postavljajuci barijere pred mislima izazovno obucene u svoje nistavilo. Polupijane, zeljne i pohotne vape za smrtonosnom dozom onoga sto ce ih pretvoriti u prah ili pepeo onda kada mu dozvole da ih dotakne, unisti, zgromi. Sama pomisao o tome ih tera da se u sto vecem broju svog sopstvenog lika pojave na kraju svakog nervnog zavrsetka i nateraju bilo koji deo tela da nesto, napravi, uradi, prizove trenutak u kome ce zauvek nestati i postati nesto drugo. Same sebe podupiru i radjaju sve svoje kopije koje ih dovode do ludila u svetu u kome samo one postoje. Predugo su zarobljene na mestu ciji svaki kutak, ugao i prolaz poznaju toliko dobro da nijedan ne vodi ni do kakvog kraja a pocetak im je takodje oduzet i sta im ostaje osim ogromne zelje za oslobadjanjem. Zagledane u sopstveni uzas pokusavale su da probiju debele zidove sujete i dosle na neko sasvim novo mesto. Spektar boja okacen na svaku misao pravio je slike iz kojih su se hronoloski nizala desavanja. Efekat trenja, pokusaj da se podigne temperatura, izazvao je samo vlazno klizanje i kotrljanje, propadanje u dubine, mracne i neotkrivene, nedodirljive. Sve jace i brze, tako da se citavo telo pretvori u jednu tacku,jednu misao, jedan glas u jecaj... Ovog, kao i svakog drugog puta olaksanje nije doneo orgazam vec suze.

03.04.2017.

Caught out in the Rain...

Razvodnjene reci, bez ukusa, punoce, bez gustine. Zao ti je i ne mozes slusati nekoga ko ih sa velikom mukom valja po ustima, preko jezika da bi na kraju izasle u glas, potpuno prazne. Mozak ti je uvredjen jer mu nije uskraceno da te reci pretvori u sliku i ubiju misao koja je pocela da pupi, tamo duboko u njegovom lavirintu. Uvredjen je cinjenicom da je neko kao on spreman i zdrav da rodi toliko novih misli koje ce kasnije zakacene za reci stvoriti recenicu, punu smisla, bogatu, dvosmislenu, metaforicku ili figurativnu, mora slusati nesto tako bezukusno, bezbojno, prazno. "Kupiti sampon"! Uporno odzvanja u glavi i pretvara citavu sinfoniju u tisinu. Ustuknuo je i zacutao pred tako nebitnom recenicom koja je odjednom nadjacala citav hor glasova koji se roje, glasni, strasni, sigurni, oni koji nikada ne prestaju da pevaju, govore, zubore. Tako su smesne a uporne i vazne te nebitne reci koje zele da budu u centru paznje, da budu primecene, radice sve, pokusavace na sve moguce nacine da izadju van, da ne budu zarobljene u slici, slovima, u smislu. Lagane su, naucene da lete i pre nego su postale svesne svog postojanja. I tako svakog dana te neke tudje reci uniste citavu armaturu minutima gradjenu u unutrasnjosti necega sto je zelelo da postane jedan svet. Zastanes i zagledas se u uzas tog krvoprolica, reci, misli i svih njihovih klica koje krvare do smrti a ti iz postovanja prema osobi cije razvodnjene reci moras slusati mirno stojis svestan da si dozvolio jednoj prici da zauvek nestane, da se rasprsti u hiljadu slova i da ostane belina papira ili tacka. Svim pricama nikada ne napisanim grob je usamljen i prazan i nemaju sanse da se ponovo rode, jer su pobacene nemarnoscu i krivicom onoga ko je silno zeleo da postanu nesto vise od onoga za koga sebe smatra da jeste. I sta ti vredi da se kajes? Sta ti vredi da izmislis nove reci koje nikada nece imati miris tog osecaja koji nije stigao da te izmisli, da ti pokaze koliko si malen i slab, koliko pojma nemas o osecajima. Mislis da si osetio bol, patnju, ljubav? Srecu! Slobodu? Nemas ti pojma sta je sloboda jer ne znas reci da obojis u sivo a da znace vise nego ljubav. Ne znas da niodcega stvoris nesto koje se skriva iza maske nicega toliko prepuno sebe sto je nesto, nekome. A svi ga vide kao nista, njemu to nikada nece smetati jer je nekome nesto i to nesto je vece od svakog nicega ikada! Koliko besa u sebi imas da njime pokazes svu ljubav koja te steze i urlice u tebi, koja vapi da dodirne, da dotakne ono cega nema, na najnezniji moguci nacin, neznije od vazduha, tananije od vrha pera jedva oslonjenog na nadrazenu kozu, mokrijeg od kapljice vode koja prati prsljen po prsljen kicmenog stuba hrleci ka uvali. Umes li da kazes Zbogom a da zvuci kao disem te. Umes li da mrzis svu ljubav koja je od tebe stvorila coveka koji se stidi samog sebe i ponosan je na svoju intelekt. Umes li da volis sve one tvoje stavove koji su od tebe napravili onog lika u ogledalu. Umes li da poljubis mislima tako da osoba koju ljubis dozivi orgazam. Umes li da cutis tisinom, bez ijedne reci, misli, osecaja a da ona znaci univerzum. Umes li da ne pustis glas a da su usi onoga o kome cutis prepune tvojih glasova. Ako umes pokazi, ja sam zaboravila, odoh da kupim sampon.

01.04.2017.

Galebovi ili terapija...

Trenutna osecanja, zanemarljiva, nebitna, lako zaobilazna. Muce me, pa im pisem, pokusavam da razgovaram sa njima, kao sa terapeutom na seansi, lecimo jedno drugo, reci mene i ja njih. Trazim im skriveno znacenje a one pokusavaju da otkriju sta ja znacim, kome, da li? Kako je moguce da nekog toliko nema a da je toliko i trilion puta vise od toga prisutan? Kako je moguce da ga nema? Nema ga, prosto i jednostavno. Zato sto ne postoji vise u ovom svetu koji te okruzuje, sto ne mora znaciti da ga u nekom drugom svetu ima i vise nego sto treba. Jesam li potpuno sama ukoliko osecam prisutnost tudjih osecaja, kao lagano prilaze i miluju me nezno, toliko nezno i polako da probude zelju u meni i mene u zelji pa zelja i ja ubijemo jedno drugo i opet osecamo da nismo sami, nakon olaksanja dok nam neko obucen u osecaj krivice drzi celo i lupa ga svojim ledenim rukama.Nisam uspela da shvatim poruku sna u kome sam dozivala galebove. Umela sam da govorim, da pevam kao oni Garrrl, garrl, i dosli su, sleteli mi na glavu. Bila sam uplasena i srecna, zelela sam da ostanu tu i da odlete, odleteli su ali sam znala da cu ih opet dozvati jer umem. Da li tako mogu da dozovem i onoga ko me razume a ne cuje? Ima li razlike izmedju galebova i ljudi osim sto kod nas samo misli lete dok ostavljamo telo bilo gde, tamo gde mora da bude? Posle toga su bile tu tri zene. Dve odrasle zene i jedna devojcica. Baka, majka i cerka. Pokusala sam opet da dozovem galebove, kad sam pustila glas shvatila sam da dozivam lesinare i uplasila sam se zbog tri zene koje su isle ka plazi, koje su planirale da se suncaju i uzivaju u moru. Prestala sam da dozivam galebove ali mi nije bilo jasno zasto su prestali da budu divne, moje omiljene ptice i pretvorile se u nesto zastrasujuce i ruzno. Da li sam to i sa tobom uradila, da li se to dogodi svaki put kad te pozovem? Volela bih da se izgubim u tvojim razmisljanjima kad me se setis, da samo zalutam tamo negde duboko, da se sakrijem i vidim kako sada izgleda, necu se plasiti lesinara jer obecavam, necu zvati galebove.

01.04.2017.

Pesma nije igra, igra nije ples...

Dvoje mladih. Stidljivo su stajali jedno naspram drugog, svako gledajuci u svoj svet, na ekranu, nebu nekom punom zvezda. Gledali su sebe kroz to nebo, zvezde nisu primecivali. Jednog dana se na tom ekranu, nebu, pojavila pesma. Zanimljiva igracka sa kojom su pokusali da se poigraju. Opet su mislili na sebe i osecaje koje pesma izaziva u njima, nisu videli nebo, postojao je samo ritam i reci pesme, pokreti. Poigrali su se pesmom nesvesni toga da se pesma igra sa njima. I dok su smisljali pokrete, dotakli su se u svojoj nespretnosti. Stajali su jedno naspram drugog i opet videli sebe u onom drugom. Plesali su i nadigravali jedno drugo, menjali pokrete,izazivali bes i srecu...prazninu,potpunost, zeleli su da se poigraju sa pesmom, da joj dokazu koliko ne bi bila bitna bez njih, tada se pesma poigrala sa nima i ponovo ih priblizila. Poceli su da vide pokrete onog drugog u sebi, uhvatili su nekoga pod sopstvenom kozom kako plete njihove misli. Utisali su muziku ali je ona uporno odzvanjala u usima, mislima, snovima. Vise nisu mogli da pronadju sebe u sebi niti u onom drugom. Opet su pustili pesmu. Pesma je pokrenula telo na neki potpuno stran nacin, umesto pokreta izazvala je emocije. Poceli su da placu svako ispred svog ekrana, neba. Nisu viideli nebo, ekran, zvezde, nisu videli sebe niti onog drugog ni u sebi niti u tom drugom. Jedino sto su videli bila je pesma. Svakim pokretom, emocijom i pogledom se pesma poigrala sa dvoje mladih koji nisu imali predstavu ko su zapravo oni, sta vide dok gledaju niti sta cuju dok slusaju. Njihove duse jos uvek plesu uz ovu pesmu zajedno cak i onda kada je ne cuju. To dvoje mladih jos uvek zive bez dusa, traze ih u ekranu, nebu, zvezdama u nekim drugim ljudima. Interesantno je koliko paznje posvecuju svemu onome sto nekada nisu umeli da vide zato sad placaju neku drugu cenu, ne zele da pogledaju ono sto misle da se ne vidi, zato i jesu ostali bez duse.

26.03.2017.

Mehanizam muzicke kutije...

Placem. Prave suze.One suze od krvi i mesa koje su igrom slucaja postale suze, nisu nigde nasle pravo mesto na kome ce se iskazati i zaiskriti. Bezanja su bila konstantna, potpuno prirodna i nisu se suprotstavljala realnosti, nisu je cak ni gledala. Plovila su sama za sebe i gubila se isto tako sama sa sobom. Bezanje koje se izgubi nije bajka, niti fikcija, mora mu se naci ime dostojno svakog prelaza iz sebe u nesto drugo ili u novog sebe. Evo me, stojim na autobuskoj stanici, upravo je stigao autobus. Pobegla sam od zivota sa njim i srecna sam, neverovatan osecaj slican slobodi koji moze da joj bude i otac i majka koliko je veliki i iskusan naspram nje.Uhvatila sam senku ispod ruke i krenuli smo. Senka i ja u juce i sutra istog trenutka. Mozes li to da zamislis da budes u dva vremena u jednoj sekundi i u svakom jednako prisutan, veliki i jak. Ne mozes, znam. Sada nemam ni juce ni sutra ni danas. Kako se zove trenutak u kome se nalazi, ovaj dan koji odmice i zavrsava se pre nego sto je i zeleo da pocne? Jadni dani, umiru svakog dana i zovu se isto, svake nedelje ali nikada nisu isti, i oni su kopije svih dana ikada, jako lose kopije. Sklopila sam oci i pozvala te da svratis ispod kapaka, tu nam niko ne moze nista. Predugo sam cekala, cak se i voda u bojleru potrosila, uzivala sam u hladnoj vodi cekajuci te i smrzla se, a ti nisi dosao. Nemoj mi govoriti kako je vreme da... ne postoji vreme, njega su izmislili oni koje je mrzelo da broje. Ja sam u ovom trenutku i tamo i ovde i sad i posle i pre i zato te molim da mi ne govoris o vremenu, samo dodji, kroz svetlost, kroz sliku ili pesmu, sviraj me mislima, navij mehanizam jer ako ne navijas muzicku kutiju balerina nikada nece plesati.

02.03.2017.

You sent me flying...

Uvlaci se i obmotava, unutrasnjost boji u crno, taj neki glupi osecaj zvan tuga. Zasto? Pitanje uopste nije jesam li zasluzila, pianje je zasto sada? Kao kad zakasnis na voz pa nakon pet godina sednes na voz i stignes tamo gde si nekada trebao biti, koja je poenta tuge u toj situaciji? Tisti, steze i prozima tamo unutra i tera prste da pisu, nije bitan smisao i redosled, kao da zele da pobegnu ne okrecuci se za smislom i sustinom, beze mozda upravo zbog toga. Previse je besmiisla da bi ostale ucaurene u njemu. Misao koja vruisti svakim pokretom tela dok potpuno ne utrne, dok ne paralise mozak i zamrzne sliku igrajuci se efektima koji bi joj najbolje odgovarali. Fotosopiram sopstvena secanja i ne mogu da ih ucinim lepim, mozda je najbolje da ih ostavim u svom savrsenom zaboravu. Opet sam se uvukla u krug i zavrtela se tako da budem potpuno svesna da je sa svih strana ista linija koja ga sacinjava. Opet sam poletela zbog tebe, a nisam imala povoda, dogodilo se samo od sebe, to ce me jednom i ubiti, to sto letim kad ne znam. Kako sam ikada mogla poverovati u tu istinu da ne znam da letim kad je let bio nesto najprimamljivije mojoj prirodi? Kako da zaustavim osecaj kojime jos uvek proklinje zato sto se nisam dovoljno potrudila da uspem. Ako ga ubijem hocu li povrediti sebe ili se spasiti? Od cega?Zar je moguce da je nesto toliko savrseno nastalo samo zato da bi se jednom zavrsilo, kako da shvatim tu filozofiju? Filmovi nastaju iz knjiga a knjige iz stvarnih dogadjaja, iz cega nastaju stvarni dogadjaji ako nikada nismo umeli da letimo? Koliko tuge je dovoljno da te cuje neko zbog koga si tuzan, sta ako ne postoji mera i ako je to nemoguce, hoce li to ubiti tugu? Sve sto ce mi zauvek ostati sveto, verno i samo moje su upitnici, imam ih toliko da mi ih nikada nije dosta, toliko da svakog dana rodim nove, potpuno prazne i naivne jer pitanja ne mogu biti glupa. Mozda sam poletela zbog tebe ponovo, radi sebe, da bih se izdigla iznad svesti, iznad moguceg, da bih dokazala da je osecaj prihvacenosti bitan jedino ako prihvatis sebe u trenutku kad te zaslepi blic, u trenutku u kom ne ocekujes fotografiju vremena,nego trenutka. A iz slike nikada nije nastao film, niti knjiga, ni zivot... Steta verovala sam da ce trenutak jednom pobediti vecnost. Mozda bas onda kad umesto misli progovori dusa boreci se sa jezkom i egom, izlazeci kroz prste, pokrete, dodire i osecaje i nadjaca ih jer duse umeju da lete. Mozda bas sada tvoja dusa dok objasnjava nekim za mene potpunim strancima neku sustinu govori koliko joj nedostajem. Mozda je bas sada doletela do mene i vidi koliko sam tuzna a ja je ne mogu videti jer sam ubedila samu sebe da nisam trebala opet poleteti zbog tebe!


Stariji postovi


Fotke







































Happy


POSETE
24976