15.11.2016.

Idol..

Kiretaza plodova maste se zavrsi zastitom razmisljanja. Ugradis sablon po kome moras misliti I nema bojazni od nezeljenih ideja. Masta iscuri iz tvojih usiju dok spavas I osusi se na jastuku. Upijas bitnosti svakodnevnice I slazes puzzle. Zabavno je samo zato sto svi to rade. Hej, pa konacno si postao neko ko stavlja misljenje na mesto kome pripada. Divice joj se svi I podeliti je sa istomisljenicima I bice opste prihvaceno jer je obicno, prosto, onako kako treba da bude. Drustvene mreze vape za tobom , nekoliko k ljudi zeli da cita ono sto im imas ponuditi, ne trudi se da budes ono sto jesi, to nije opste prihvaceno. Budi prost, vulgaran I isti to je jedini nacin da ti se dive.

02.11.2016.

Amputirana sustina...

Dugo mi nisu stizala pisma u bilo kom obliku. Secam ih se, secam se koliko sam bila srecna svaki put kad vidim koverat. Nikada mi nije bila vazna njegova boja ni oblik, samo sustina. Steta je sto nikada neces shvatiti da je tvoja sustina amputirana onog trenutka kada si poverovao da nema leka za nju. Dozvolio si im da ti je iscupaju jer ces lakse ziveti tako. Ko si ti bez tebe? Nisi ja a nisi ni ti. Oh, pisala sam o pismima koja mi jako nedostaju. Hoce li to prestati ako uradim nesto sa jastukom, perom ili olovkom. Ako iscupam pero iz jastuka i samoj sebi napisem pismo tudjim rukopisom? Da li zelim takvu sustinu? Ne! Sigurna sam da ne zelim. Mozda da pokusam da pronadjem tvoja stara pisma i da se pravim da je to sto citam sadasnje vreme i nasmejem se svaki put kad unapred znam sta ces napisati. Pravicu se pametna i vazna, kako tacno znam svaki tvoj odgovor.Budalastine. Ne treba mi to! Treba mi onaj ko je nasao napustenu sustinu i udomio je, ko joj je citao pesme i ljubio za laku noc i dobro jutro. Da li ima tvoje oci mozda? Nije vazno, sustina mi treba. Ovo pismo pisem sustini ovde na internetima i verujem da ce joj neko spomenuti da sam je spomenula, pa ce ona spomenuti mene i tako cemo se naci mozda negde u predelu rem faze ili mozda prvog sna. Ali...zar se svi ne bore onim sredstvima koja imaju, zasto bih sebi to uskratila? Pitam se samo da li si ikako uticao na sustinu, da li si je ti negovao i obogacivao ili je ona tebi to radila? Po slikama vidim da si sa sustinom bio lepsi, mozda je uticala na tvoj fizicki izgled, mozda si sada ruzniji i prazniji, mozda uopste nisi ti. U jednom coveku zivi previse mozda i sva mozda imaju jos stotinu svojih mozda. Kada bih je opet srela, paralisano bih stajala pred njom i drhtala.Ne bih izustila niti jednu jedinu rec. Ne pitaj me zasto jer ni sama ne znam, ali znam da bi ona to zelela. Sustino ne dozvoli da pomisle da si luda samo zato sto se ne uklapas u bilo sta sto su zeleli za tebe, ono sto je bitno je da ti postojis, toliko stvarna i bitna da te se boje i misle da si luda. I ne brini neki ljudi nikada nece biti spremni da te razumeju, ali ce uvek biti onih retkih koji ti se raduju i vole tvoju uvrnutu ludost. Pisi, sve adrese su iste, imena nikada nisu ni postojala, ogledala pamte likove i nikada im nije bitno ko se kako zove ali ce uvek pokazati pravu sliku.

21.10.2016.

Miris tog osecaja je boja...

Limun, cimet, narandza, fosfor, kisa,jasmin, urme, vosak, more… Sve mirise. Sve ima taj neki svoj prepoznatljiv miris, koji se granici sa nekim drugim mirisom jednom notom, pa opet nekako znas da je to nesto drugo. Vezanih ociju mozes pogoditi boju mirisa I tacno znati o cemu je rec.

- O limunu!?

-Kad god ga seces oblizes se, skupe ti se usta I lucis vise pljuvacke nego inace.

- Limun svakome isto mirise!

- Limun ne mirise svima isto!!!

- To su gluposti! Mozes nasumicno izabrati deset osoba I smestisti ih u deset razlicitih soba. Svakoj daj da pomirise I svako ce ti reci da je to limun.

- Da li svi vole limun?

- Ne.

Da li niko ne voli limun?

-Ne razumem…???

- Rekla si malopre da limun svima isto mirise, jesam li u pravu?

-Da.

-Kako onda objasnjavas to da ne vole svi limun?

-Neki ljudi ga vole a neki ljudi ga ne vole.

-To onda znaci da limun ne mirise svima isto?To sto ce deset nasumicno izabranih osoba pogoditi da je o limunu rec ne znaci da svima limun isto mirise. Oni su nauceni da je taj miris koji osecaju, miris limuna I uvek ce im biti limun ali nacin na koji osecaju miris, I boja tog mirisa je svima potpuno drugacija. Zato ga neki vole a neki ne. Da li ti je sada jasnije?

- Hmm… mozda. Dobro, to se onda podrazumeva I kada je rec o ukusima ili pogledu na nesto. To je onaj sablon o razlicitim ukusima. A kako onda objasnjavas tu fascinantnost, tu opcinjenost ruzama? Ako su svi ljudi na ovom svetu razliciti, ako svi oni imaju sopstvenu boju mirisa, ukusa, dodira, pogleda… kako je moguce da se svima ili gotovo svima dopada ruza?

- To je vec druga stvar, koja nema veze sa ukusima I mirisima. Mogao bih to da ti objasnim ovako… vrlo slicno kao I pricu sa limunom. Ruza je kraljica svih cvetova I zbog toga je smestena u bajke, pesme, price, filmove, u cvecarama je najveca ponuda ruzinih buketa, raznih boja, oblika. Od samog rodjenja I spoznaje sveta covek se toliko puta sretne sa ruzom I memorise je kao nesto nezno, lepo, kao nekakav dokaz ljubavi kao…

-Klise?

-Upravo tako. I to je zavrsena prica o razmisljanju. Nikada vise niko nece razmisljati o njoj kao nekom cvetu koji mozda nije lep, koji je odvratan, koji ne mirise nista vise od cveta tresnje. Ruze se vole zato sto su ljudi vaspitani da ih vole a ne zato sto su one lepe. Po meni u ruzi nema nikakve lepote. Gade mi se, ruzne su, previse napadne I plisane. Nikada ih nisam gledao kroz legend, price, bajke… gledao sam ih samo osecajima.

- Hoces da kazes da svi ti ljudi koji ih vole, oni su zapravo… oni su prihvatili to kao tako, bez ikakvog razmisljanja o njima?

- Bas to hocu da kazem. Kada bi odredjen broj osoba posmatralo milione fotografija ruza ili bastu prepunu ruza sa ove tacke gledista sa koje mi razgovaramo o njima jedan deo bi rekao ok, mozda I nisu toliko lepe, neki drugi deo bi rekao covece kakvo otkrice, dok bi vecina I dalje govorila da su najlepse na svetu I da su ove nase reci proizvod frustracije I kompleksa.

- Zato sto su shvatili da Deda Mraz ne postoji?

-Ljudi ce uvek verovati u ono u sta zele da veruju bez obzira da li je to istina ili ne.

15.10.2016.

Mon amour…No! Oh, mon amour…

- Napisi mi najlepsu ljubavnu pesmu.

- Ali ja nikada nisam napisao nijednu ljubavnu pesmu.

- Mon amour…

- No! Oh, mon amour.


I tako je nastala najlepsa pesma ikada. Ona je zaspala a on je do kasno u noc pisao najlepsu ljubavnu pesmu ikada napisanu, posvecenu najlepsoj zeni na svetu Brigitte Anne-Marie Bardot.
Kao I sve velike stvari, ova je pesma snimljena u tajnosti jer snimak nije smeo biti objavljen zbog njenog muza.
Nakon devetnaest godina verzija te pesme je postala dostupna javnosti.
Pesma nikada nije umrla I bila je inspiracija mnogima. Etiketirana je pesmom iz spavace sobe, kao da je to ista lose. To je ipak najlepsa ljubavna pesma ikada napisana.

Inspirisana filmom...

13.10.2016.

O neželjenim reakcijama posavetujte se sa vašim farmaceutom ili lekarom...

Decak od sedamnaest godina jedva je cekao da se vrati sa raspusta kuci, proveo je mesec dana kod babe I dede na selu. Nije mogao docekati mamu da joj isprica neko neprocenjivo iskustvo koje je doziveo. Mama je sa paznjom I pomalo brizljivo posmatrala svog mladunca podizuci I spustajuci obrve s vremena na vreme. Odusevljen decak joj je govorio o sedamsto osamdeset pet stranica knjige koju je procitao. Jedva gutajuci vazduh, dolazeci ponekad do daha pricao je o savrsenom svetskom knjizevnom delu I o tome kako nijedna knjiga nikada nece uspeti da bude dovoljno dobra I vredna divljenja kao ova koju je upravo procitao. Govorio je da kada bi citao neki drugi prevod te iste knjige to ne bi nikada bilo to. Nijedna knjiga nikada nece biti na istoj razini kao to savrsenstvo od knjizevnog dela. Knjiga “ Uliks”. Majka ga je potapsala po ramenu, negde duboko u sebi srecna sto je njen malisan zavrsio dosadnu pricu o nekom tamo romanu. Sacekala je malo, taman toliko koliko je bilo potrebno da se decak vrati sadasnjem trenutku. Pogledala ga je I rekla da je on jos uvek mali, da jos uvek nije zgazio u svet, da nema pojma sta su knjige I koliko ce ih u zivotu procitati, da bi puno bolje za njega bilo da radi nesto korisnije od citanja knjiga. Podsetila ga je da su knjige izmisljene I da nista od toga nije istina. Zatim ga je pogledala I cekala njegov odgovor, cekala njegovu reakciju da bi bila sto posto sigurna da je njen sin shvatio da su knjige izmisljene.
Videla je verno klimanje glavom I osmeh u obliku crte. Pomilovala ga je I rekla mu da je dobar decak. Majka nikada nece shvatiti to klimanje glave, nikada nece videti prazninu u njegovom pogledu, videce uvek samo crtu na licu, misleci da je to osmeh. Ali ce svejedno biti srecna sto je dobila to poslusno klimanje glavom.


Gradski autobus, prljav I hladan. Grupica tinejdzera stoji oslonjena na prozor. Zadivljeno slusaju monolog prelepe crnokose devojke. Opcinjeni, omamljeni glasom, tonalitetom I svakom mimikom nimfe, bez ijednog treptaja gledali su je I upijali. Verovatno je pricala nesto jako vazno. Govori brzo I grubo svojim neznim glasom, ubacuje uobicajene fraze I doskocice svaki put ispracene podignutom savrseno iscrtanom obrvom, desnom, verujem da je bila desna obrva. Prica o knjigama. Levom rukom je pridrzavala kuk, kao da ga je zelela odgurnuti od sebe, ili u stranu, ili joj je ogledalo reklo da tako izgleda ubedljivije dok nesto vazno govori. Usne su napucene svaki put kad reci zastanu, svaki put kad ispusti I ponovo udahne vazduh. Pricala je ponosno uzdizuci glavu o tome kako nije procitala nijednu knjigu ikada. Nakon kratke stanke dobija aplauz tinejdzera koji su rukavima brisali bale nakon sto su shvatili da je predstava zavrsena. Polovina nije uopste slusala sta govori samo je nemo posmatrala ninfu, dozvoljavajuci svom mozgu da se poigra fantazijama. Druga polovina je verovatno pazljivo slusala svaku njenu rec potajno zavidela I divila se istovremeno.


Na jednom sasvim drugom kraju sveta cetrdesetogodisnja zena sedi udobno ususkana u fotelji I cita. Nalazi se u fikciji I nema pojma sta se oko nje desava, iskljucena potpuno iz stvarnog sveta. Zvono telefona razbija taj svet I na trenutak je vraca u svoju sobu I shvata da je njen zivot nesto sasvim drugo. Javlja se na telefon I pocinje pricu sa svojim najboljim prijateljem. Usledjuju klasicna pitanja na koja daje sablonske odgovore. Ceka savrsen trenutak, ceka da se pitanja zavrse da bi mogla spomenuti knjigu koju cita I preporucuje je sagovorniku. Nakon nekog vremena je on nalazi na netu I odgovara joj da je on puno vise od tinejdzera I da je knjiga “ Dom gospodjice Peregrin za cudnovatu decu” mozda pre dvadeset godina I bila odlican izbor. Tema se automatski menja I prica se o velikim delima koja su dobila svetska priznanja. Knjiga biva zatvorena I vracena medju ostale procitane knjige. Crvenilo sa lica polako bledi I zamenjuje ga osmeh pracen rupicama u obrazima. Magnetni stoper je ostao na sto cetrdeset osmoj strani pricvrscen I zaboravljen. Ostatale strane knjige su tog trenutka umrle do necijeg ponovnog citanja.


Covek u ranim tridesetim stoji ispred ogledala I pita se sta nije u redu sa njim. Posmatra svoj crni vuneni kaput I siguran je da je on crne boje I da ga niko nikada ne moze ubediti da je neke druge boje. On ga vidi, u njegovim ocima je crn. Zasto je onda primerak knjige koju je toliko dugo zeleo da procita obmotan masnim papirom u boji, da se ne bi videlo o kojoj knjizi je rec kada je otvori u gradskom prevozu, da bi je gutao dok ne stigne na posao? Dopada mu se? Uziva u njoj? Plasi se da o tome govori. Govori ogledalu da neko od njih dvoje mora trpeti. Okrece se I odlazi, on je taj koji ne mora da stoji zakucan za zid. Otvara internet stranicu. Iskace mu prozorcic na kome pise “ Ostaviti komentar”. Pocinje da pise:

“ Klasican pedofil I kretencina koji moze da se zaljubi u mladu devojcicu, ova knjiga je velika sramota”

Ustaje sa stolice I uzima knjigu umotanu masnim papirom I gubi se izmedju njenih redova.

“Lolita, svetlo mog života, oganj mojih prepona. Lo-li-ta: vrh jezika prelazi put od tri stupnja niz nepce da bi na trećem lupnuo o zube. Lo. Li. Ta.”


Farovi automobila su ugaseni. Ceka. Ceka da dodje sebi. Uzima telefon u ruke I jos jednom gleda sliku punijeg mladog coveka. Unutrasnji glas joj govori da to nije njen tip muskarca dok joj mozak govori da taj tip muskarca ima mozak kakav njoj treba. Izlazi iz automobila, u nepoznatom je gradu, na tacnoj adresi , ne zna zasto je tu ali zna da tu treba biti. Na trenutak je zbunjuje sms koji je dobila od prijateljice.


“ Kristijan Grej je lik iz knjige, a neki nepoznati lik sa internet ne moze ispuniti tvoje fantazije samo zato sto ste oboje procitali istu knjigu. Ne moze, moras to shvatiti I moras se vratiti kuci jer obe znamo da deset godina zajednickog zivota nije puko deljenje prostora I racuna. Znas da te volim I znas da ti mogu pruziti fantazije vece od nekog tipa sa interneta koji je zeljan da istuce zenu metalnim krajem kaisa. Molim te, vrati se kuci” Nije ni trepnula, primakla je prst interfonu, vrata su se otvorila I usla je u hodnik nove zgrade.

10.10.2016.

Lost...

Sto vise razmisljam, teze mi je da shvatim. Mislila sam da sve to ide nekim drugim redosledom, kao recimo kad ostavljas cigarete. Prvih par sati je najgore I onda stvari postaju lakse, prebrodio si taj prvi dan I svaki naredni je jedan vise kako si uspeo da se odupres otrovu koji ti prija. Nije. Bilo mi je najlakse u pocetku, cak nisam ni razmisljala. Osetila sam olaksanje, osetila sam slobodu u nekom sasvim drugom, znacenju koje ne znaci sloboda.
Ono sto mi ne da mira je razmisljanje o besu. Njegova jacina I moc. Zar je moguce da je jaci od neke druge, recimo emocije srodnije bliskosti, potrebe da se sve uradi samo da ne bude barijera. Da ne bude tog gluvog I nemog zida o koji se odbija svaka misao. Zasto? Sta g a cini toliko ucestalim? Ono sto nosis u sebi ili ono sto su drugi I vreme nagrizli u tebi. Strah? Strah da se ne raspadnes, strah da budes ponizan pred cinjenicom da ti neko treba, da nekoga svaka tvoja misao doziva dok radi sasvim obicne svakodnevne stvari? Strah od prihvatanja cinjenice da ti nije dovoljno to sto si takava kakav jesi, Strah od priznanja da ti neko treba vise nego sto zelis, vise nego sto je to moguce? Emocije nisu programirane. Ne postoji misao ni super misao koja moze upravljati njima, ne mozes ih pokvariti ni popraviti. Ne mozes im pronaci pravo mesto na kome ce stajati. Ne mozes ih dresirati, vaspitati ni odgojiti. One se radjaju same od sebe I za bilo koje njihovo cinjenje nije potrebno nista tvoje.
Bes nije emocija. Bes je pokusaj da se odupre emociji. Bes nastaje kad shvatis da ne postoji nijedan nacin da upravljas emocijama I onda povredjena sujeta koja je uvek iznad svega pocne da se joguni I kaze da ona moze sve. I eto, njeno sve je radjanje besa, besa koji nije nista drugo do nadrogirana emocija puna adrenalina koja je sigurna da moze unistiti svet . Unistavajuci svet ona unistava I sebe nesvesna onoga sto radi. Na kraju, kad unisti sve to I od besa ne ostane nista shvatis da si I koliko si povredjen I porazen od jedne sasvim obicne emocije koja je od pocetka do kraja bila bas to sto jeste I nije se skrivala, nadogradjivala niti branila od tebe. Samo je postojala bas takva kakva jeste.
Jednom kad prodje bes, a proci ce, hoces li uspeti da budes ponizan sto si mu dozvolio da veruje da je unistenje jednog sveta radjanje nekog sasvim novog drugacijeg sveta?

08.10.2016.

Plitko vreme...

Odgurnem vreme u stranu da proverim sta se desava. Ugledam mnoge prilike i porazgovaram sa njima, nisu se opametile iako je proslo dosta vremena od tada i izrasle su u sanse ali su ostale jednako plitke. Uvek im je bilo vaznije kako izgledaju nego sta zaista jesu. Nedostatak volje za pridikama i kritikama me je sprecio da ostanem sa njima, tako da sam zavirila malo dublje u to isto vreme. Shvatila sam da se u tami skriva neka gola istina. Razumem je, sve sto je golo treba sakriti necim, nisam zelela da je ometam. Produzila sam dalje i stigla do ogledala ciji je odraz opet bila ona. To me je nateralo da se zaustavim i razmislim. Mozda se ipak trebam vratiti do nje, ogoliti je potpuno. Ponekad je to ono sto joj je najpotrebnije. Suocavanje. Kako sam joj prilazila palo mi je na pamet da se mozda radi o necem drugom, da to mozda nije samo gola istina. Shvatila sam da sam u pravu kad sam osvetlila tamu u kojoj se skrivala. Gola istina nije bila nista drugo nego sram.

04.10.2016.

The end...

Nisam uopste dosla ovde da bi procitao moje misljenje o knjizi, dosla sam ovde jer ne zelim ni sa kim drugim da pricam o knjizi. Ljudi ne bi shvatili, oni su samo ljudi.

Nakon par meseci zavrsavam recenziju. Znam da to nije uobicajeno za mene, eto uspela sam da se neocekivano ponasam. Razmisljala sam o tome kako si svakog dana proveravao blog da vidis hocu li jos nesto dodati jer ovo zadnje nikako nije licilo na kraj. Nisi se pojavio cak ni u broju posetioca, niti kao neki gost, ne mari, znam da si procitao ili da ti je neko javio da se na blogu nalazi recenzija tvoje knjige. Znam da si tu i u ovom trenutku dok ovo pisem.
Nastavicu...

Da li si uopste svestan seciranja mene na sto sedmoj strani? Od prvog do poslednjeg slova. Do u tancine opisan svaki pokret, mot, razmisljanje, sve!!! Naslikana sam recima bez ijedne boje, utvara recenica.Kakva savrsena umetnost!
Nedostatak prica, slova, stranica??? Nedostatak novca? Vremena mozda? Hocu li ikada saznati tacan odgovor? Ili cu redjati mrtve upitnike?
Da objasnim...
I dalje me opterecuju pitanja sta ja radim tu? Zasto? Kako sam uspela da budem odraz ramu bez ogledala? Zasto nije ona druga o Boginji, o velikim tajnama? Ili neka deveta iz tvoje glave u kojoj se svaki dan radja toliko prica. Zasto? Sta radim u proslosti? Zarobljena!? Isprintan um na stranicama romana. Potpuno okarakterisana slika i prilika neke mene, ove Ja.
Drago mi je... valjda. Presrecna sam i zbunjena. Lepo mi je i... Dezavu, znam sta ce se sledece dogodit, svaki put kad dodjem do ovog dela, opet bojim se da moje znanje nije dovoljno da bih mogla predvideti sta je pisac kao ti u stanju da promeni zarad... Zarad cega ono bese? Bojim se samo onoga sto ne znam. A to je sve ono sto je vezano za tebe. Bojim te se!

Ne mogu da shvatim koji je problem sa bojama, oskrnavljene su. Nista ti vidim nije sveto. Ako je vec tako zasto nisam imala crnu dugu kosu, zasto nisam bila debela?
Kao i uvek, tu si da odgovoris na sve...

" Nije bitno da li nesto moze ili ne moze da se shvati. Bitno je samo da li zelis ili ne zelis da verujes u nesto"

Odgovori naviru nakon svakog postavljenog pitanja. Pitam se kako covek cija je ovo recenica uspe da bude pokisla kukavica? Hocu li naci odgovor na sledecoj strani pisce?
Cak...Fenomenalna izmena! Odusevljena sam. Kroz glavu mi prolaze slike i zvuk. Povlacenje vrpce, par sekundi i...suze. Suze Boginji. Pala je maska! Genijalno!
Mislim da si dao pravo svim citaocima da ovu poruku shvate kako zele. To sam i uradila.

" Plasis se da kad sve ovo prodje , kad se i ovaj svet srusi kao i mnogi pre ovog, plasis se da ce te progoniti. Da ces ih se secati."

I nemoj nastaviti dalje, nemoj biti jedan od njih, jedan od onih njih koji nisi zeleo da postanes. Jer...

" Covek koji se predaje ne zasluzuje milost, ne zasluzuje sansu. Pomiri se sa svojom sudbinom i budi zupcanik koji cuti i trpi."

Zaustavljen dah na sto dvadest osmoj strani.
Sudbinu kao da nikada nisam citala, a jesam! I citam sebe, desava se ovo, upravo ovo iz recenzije. Dezavu!
Zasto sam te sanjala?
Jos jedan odgovor u pravo vreme . Bez obzira na sve sto si uradio, nisi me pustio da idem dalje, zauvek si me zarobio tu na papiru, u knjizi iz koje nema izlaza. Mislis li da je to dovoljna osveta za to sto me jos uvek volis?

Promenjeno ime price, takav klise. Ok, da li zaista nece otici da plese sa decakom ili me to samo plasi tvoj bes? Nesto ces promeniti znam...

Bicu sama zauvek> Ostrvo za sebe? To je najveca KAZNA OD TEBE PISCE. Ljuta sam!
Procitala sam je!

Decak je dobro, sigurna sam da jeste. Nakon onog plesa sam ga poljubila jos jednom i nikada ga vise nisam videla do danas. A devojka? Devojka sa sesirom je zauvek ostala sama, pored svih ljudi koji je okruzuju, ona je ostala zauvek sama. Ostrvo za sebe. Ogledalo!? Dva sloga, tri tacke.


P.S.

Ne bih zalila nimalo da te vise nikada ne vidim i ne cujem,ne dodirnem, nije me briga za tebe, za tog fizickog tebe, ono sto ce mi zauvek nedostajati je tvoja dusa, tvoj savrseni um, tvoja pamet.

28.06.2016.

Recenzija... i osecaji

Kad sam vec stigla do ovog dela sigurna sam da su iz price " Na stepenistu" izbacene spagete i da je iz price " San" izbaceno "koje si... sanjala?"

Bledoljubicasti sesir, bela haljina i crni kozni mantil?! Niko se tako ne bi obukao, cak ni izmisljeni lik. Skakao bi ti po mozgu da ga presvuces, smetale bi mu te boje, ta kombinacija boja, nijansi i nesklad materijala.

Do kraja osamdesete strane ponovo sam dozivela osecaj prihvacenosti. I sada cu se zaustaviti. Uprkos svemu zelim da ti odam ogromno priznanje za ovakav korak! Odusevljena sam s obzirom na celu situaciju i na sve sto se dogodilo. Moram priznati da sam ponosna jer citam nesto sto je neko o meni piosao. Sto vidim, osecam, citam i cujem "devojku sa sesirom". Hvala ti sto je nisi abortirao ( Ubio pre nego sto je nastala). Divim ti se sto tako divno pises o njoj iako je prezires.

03:33 sad idem da spavam, samo da zabelezim jos par utisaka.

Secam se milion poruka koje su usledile nakon ove price i tvoje odusevljenje sto je za klicu imala nesto sto sam ja rekla. Opet, uprkos svemu, subjektivnosti ili ko zna cemu, ipak mi je ona najbolja od svih ikada napisanih. Vrlo zapetljan lavirint po kome si isao vezanih ociju i bez zastajkivanja stigao do cilja, tako lagano, lezerno i vazno. Svaka cast!
: Spustila sam bledoljubicasti sesir i nakrivila glavu na levu stranu.:

" Mi dozivljavamo dozivljaje iz proslosti i tako gradimo svoje svetove, ali postojimo samo u tudjoj buducnostijer mora proci onaj tren da neko ne opazi da postojimo"

" I ono sto je najbitnije, video sam svu beznacajnost svog postojanja i uzaludnost bilo kakvog pokusaja da se moja buducnost promeni jer je ona ocigledno necija proslost, a proslost se ne moze menjati."


Verujem da si jos onda znao. Napisao i procitao sopstveni zivot u "knjizi". Mozda nije bilo pametno citati je i tako si bio dovoljno inteligentan za svoje godine i znao mnogo vise od potrebnog.

Devedeset prva strana, znas... magicno je, deluje mi da je opisano bas ono sto imas.


Zanimljivo je to da smo i mi procitali " knjigu" a nismo joj verovali. Verujem da Maks sa zadovoljnim smeskom cita ovo i cuje zvuk drveta u sumi. Zvuk svacijeg otkucaja srca u knjizi koju je on stvorio. Divim mu se! Sve je predvideo do tancina.

Neverovatna stvar je sto sam se po ko zna koji put pronasla u ogledalu. Savrseno napisano a najbolje od svega je to sto ce retko ko i uz potpuno objasnjenje moci da prodre u sustinu. Da shvati pricu, da je razume. Verujem da je citalac zbunjen i da mu prica nije jasna i bas to je ono sto je cini toliko zanimljivom i posebnom. Ogledalo ipak treba doziveti.

Trenutak u kome sam na sto cetvrtoj strani srela decaka bio je osecaj koji nema definiciju. Drago mi je da ga ponovo vidim. Ako je on ponovo tu, niko ga nije ubio ni u jednom vremenu, ni u jednom svetu. Sto takodje znaci da on negde postoji, mozda cak i u proslosti sto je takodje nebitno jer smo shvatili koliko je vreme nedefinisano. Jer zapravo samo proslost i postoji. On postoji! On tako divno postoji!!!


Ne, ne zelim da poverujem da je razlog ne menjanja prica lenjost ili nedostatak inspiracije. Opet nije mi jasno sta ja tu radim?

" Plakala je jer u njegovim ocima nije videlaprkos ili mrznju prema onima koji su ga odbili, nije videla zelju za osvetom ili bilo kakvo zlo zbog koga bi bio izolovan, znala je, i suvise dobro..."

26.06.2016.

Recenzija...( nisam jos zavrsila)

Utisak nakon procitane price: tuzna sam, ni sama ne znam zasto.


Verujem da bi Vrana bila jednako srecna kao i ja da vidi da je "devojka sa psom" dobila bas to ime zbog nas.

" Ja nisam kao oni ali ne znaci da sam kao ti" fenomenalna recenica. Steta sto nema komentara ovde u ovoj knjizi. U nekom drugom svetu stoje netaknuti. I u tom istom drugom svetu knjiga je mnogo interesantnija od ove sad, ali, kao i sa onom iz prica tako je i sa ovom, ne smeju svi da procitaju ono sto je zapisano u njoj. Oni koji su to uradili odavno su mrtvi.

Na pedeset devetoj strani shvatih da nisam sanjala (vrati se na prvu recenziju) tebe nego Maksa. Ne cini li to celu ovu situaciju i tebe genijem? Toliko toga ponovo dozivljeno. Dezavu dezavua!

Bio si potpuno u pravu kada si mi govorio da ce me "kuca ogledala" oduseviti. Sada nakon tri godine je citam i toliko uzivam u njoj. Jos jedno savrsenstvo kakvo samo ti umes stvoriti, kombinacijom reci i slika.

" Vidis li sta se desava kada se umesas tamo gde ti nije mesto?"

"U sobi koja se u nedogled ogledala u sopstvenim zidovima vise nije bilo nikoga."

" On vuce konce, on misli da vuce konce. To je tako egoisticno."

Nemam pojma zasto me ovaj deo podseca na tebe i sigurna sam da se nikada bolje nisi opisao nego u ovim recenicamau sudbini. I jos jedna koju bi bilo zalosno propustiti:
" On od svog ponosa nikada nece videti njen intelekt"

" Svaki novi svet se trudi da ispravi greske iz starog, sve je veci, kompleksniji, bolje zasticen, ali uvek nekako propadne."


" - Da li zelim da cujem dokaz? Kakav dokaz, za sta?
- Da je citav svet iluzija koju vas ego stvara za vas jer bi vas istina ubila.
- Zelite le da cujete dokaz da je sve oko nas laz koju sami pletete oko svojih ociju da ne bi videli istinu? "
Zar nije " Ples" sasvim dovoljan dokaz?


Bilo bi divno kada bi boja haljine ili sesira promenila sustinu i zamenila, potpuno izbrisala osobu opisanu u prici, SUSTINU. Nije! U ovoj prici je bitan ples. I tesko je odreci ga se. Deo koji nedostaje u knjizi a koji je sastavni deo svih prica i nje, one nje koja sam plesala:

" O, plesace ona, ne plasite se vi za nju. Jos kako ce plesati, u inat svima vama koji bezbrizno gazite preko koraka koje je presla ili ce preci i kada bude plesala, nece se secati vas. Necete je prisvojiti, nece biti jedna od vas!"


Stariji postovi


Fotke







































Happy


POSETE
15903