21.04.2017.

Olaksanje...

Ustajale, uzavrele strasti, haoticno jure, tragaju za spasenjem vezuci misli u cvor, postavljajuci barijere pred mislima izazovno obucene u svoje nistavilo. Polupijane, zeljne i pohotne vape za smrtonosnom dozom onoga sto ce ih pretvoriti u prah ili pepeo onda kada mu dozvole da ih dotakne, unisti, zgromi. Sama pomisao o tome ih tera da se u sto vecem broju svog sopstvenog lika pojave na kraju svakog nervnog zavrsetka i nateraju bilo koji deo tela da nesto, napravi, uradi, prizove trenutak u kome ce zauvek nestati i postati nesto drugo. Same sebe podupiru i radjaju sve svoje kopije koje ih dovode do ludila u svetu u kome samo one postoje. Predugo su zarobljene na mestu ciji svaki kutak, ugao i prolaz poznaju toliko dobro da nijedan ne vodi ni do kakvog kraja a pocetak im je takodje oduzet i sta im ostaje osim ogromne zelje za oslobadjanjem. Zagledane u sopstveni uzas pokusavale su da probiju debele zidove sujete i dosle na neko sasvim novo mesto. Spektar boja okacen na svaku misao pravio je slike iz kojih su se hronoloski nizala desavanja. Efekat trenja, pokusaj da se podigne temperatura, izazvao je samo vlazno klizanje i kotrljanje, propadanje u dubine, mracne i neotkrivene, nedodirljive. Sve jace i brze, tako da se citavo telo pretvori u jednu tacku,jednu misao, jedan glas u jecaj... Ovog, kao i svakog drugog puta olaksanje nije doneo orgazam vec suze.

03.04.2017.

Caught out in the Rain...

Razvodnjene reci, bez ukusa, punoce, bez gustine. Zao ti je i ne mozes slusati nekoga ko ih sa velikom mukom valja po ustima, preko jezika da bi na kraju izasle u glas, potpuno prazne. Mozak ti je uvredjen jer mu nije uskraceno da te reci pretvori u sliku i ubiju misao koja je pocela da pupi, tamo duboko u njegovom lavirintu. Uvredjen je cinjenicom da je neko kao on spreman i zdrav da rodi toliko novih misli koje ce kasnije zakacene za reci stvoriti recenicu, punu smisla, bogatu, dvosmislenu, metaforicku ili figurativnu, mora slusati nesto tako bezukusno, bezbojno, prazno. "Kupiti sampon"! Uporno odzvanja u glavi i pretvara citavu sinfoniju u tisinu. Ustuknuo je i zacutao pred tako nebitnom recenicom koja je odjednom nadjacala citav hor glasova koji se roje, glasni, strasni, sigurni, oni koji nikada ne prestaju da pevaju, govore, zubore. Tako su smesne a uporne i vazne te nebitne reci koje zele da budu u centru paznje, da budu primecene, radice sve, pokusavace na sve moguce nacine da izadju van, da ne budu zarobljene u slici, slovima, u smislu. Lagane su, naucene da lete i pre nego su postale svesne svog postojanja. I tako svakog dana te neke tudje reci uniste citavu armaturu minutima gradjenu u unutrasnjosti necega sto je zelelo da postane jedan svet. Zastanes i zagledas se u uzas tog krvoprolica, reci, misli i svih njihovih klica koje krvare do smrti a ti iz postovanja prema osobi cije razvodnjene reci moras slusati mirno stojis svestan da si dozvolio jednoj prici da zauvek nestane, da se rasprsti u hiljadu slova i da ostane belina papira ili tacka. Svim pricama nikada ne napisanim grob je usamljen i prazan i nemaju sanse da se ponovo rode, jer su pobacene nemarnoscu i krivicom onoga ko je silno zeleo da postanu nesto vise od onoga za koga sebe smatra da jeste. I sta ti vredi da se kajes? Sta ti vredi da izmislis nove reci koje nikada nece imati miris tog osecaja koji nije stigao da te izmisli, da ti pokaze koliko si malen i slab, koliko pojma nemas o osecajima. Mislis da si osetio bol, patnju, ljubav? Srecu! Slobodu? Nemas ti pojma sta je sloboda jer ne znas reci da obojis u sivo a da znace vise nego ljubav. Ne znas da niodcega stvoris nesto koje se skriva iza maske nicega toliko prepuno sebe sto je nesto, nekome. A svi ga vide kao nista, njemu to nikada nece smetati jer je nekome nesto i to nesto je vece od svakog nicega ikada! Koliko besa u sebi imas da njime pokazes svu ljubav koja te steze i urlice u tebi, koja vapi da dodirne, da dotakne ono cega nema, na najnezniji moguci nacin, neznije od vazduha, tananije od vrha pera jedva oslonjenog na nadrazenu kozu, mokrijeg od kapljice vode koja prati prsljen po prsljen kicmenog stuba hrleci ka uvali. Umes li da kazes Zbogom a da zvuci kao disem te. Umes li da mrzis svu ljubav koja je od tebe stvorila coveka koji se stidi samog sebe i ponosan je na svoju intelekt. Umes li da volis sve one tvoje stavove koji su od tebe napravili onog lika u ogledalu. Umes li da poljubis mislima tako da osoba koju ljubis dozivi orgazam. Umes li da cutis tisinom, bez ijedne reci, misli, osecaja a da ona znaci univerzum. Umes li da ne pustis glas a da su usi onoga o kome cutis prepune tvojih glasova. Ako umes pokazi, ja sam zaboravila, odoh da kupim sampon.

01.04.2017.

Galebovi ili terapija...

Trenutna osecanja, zanemarljiva, nebitna, lako zaobilazna. Muce me, pa im pisem, pokusavam da razgovaram sa njima, kao sa terapeutom na seansi, lecimo jedno drugo, reci mene i ja njih. Trazim im skriveno znacenje a one pokusavaju da otkriju sta ja znacim, kome, da li? Kako je moguce da nekog toliko nema a da je toliko i trilion puta vise od toga prisutan? Kako je moguce da ga nema? Nema ga, prosto i jednostavno. Zato sto ne postoji vise u ovom svetu koji te okruzuje, sto ne mora znaciti da ga u nekom drugom svetu ima i vise nego sto treba. Jesam li potpuno sama ukoliko osecam prisutnost tudjih osecaja, kao lagano prilaze i miluju me nezno, toliko nezno i polako da probude zelju u meni i mene u zelji pa zelja i ja ubijemo jedno drugo i opet osecamo da nismo sami, nakon olaksanja dok nam neko obucen u osecaj krivice drzi celo i lupa ga svojim ledenim rukama.Nisam uspela da shvatim poruku sna u kome sam dozivala galebove. Umela sam da govorim, da pevam kao oni Garrrl, garrl, i dosli su, sleteli mi na glavu. Bila sam uplasena i srecna, zelela sam da ostanu tu i da odlete, odleteli su ali sam znala da cu ih opet dozvati jer umem. Da li tako mogu da dozovem i onoga ko me razume a ne cuje? Ima li razlike izmedju galebova i ljudi osim sto kod nas samo misli lete dok ostavljamo telo bilo gde, tamo gde mora da bude? Posle toga su bile tu tri zene. Dve odrasle zene i jedna devojcica. Baka, majka i cerka. Pokusala sam opet da dozovem galebove, kad sam pustila glas shvatila sam da dozivam lesinare i uplasila sam se zbog tri zene koje su isle ka plazi, koje su planirale da se suncaju i uzivaju u moru. Prestala sam da dozivam galebove ali mi nije bilo jasno zasto su prestali da budu divne, moje omiljene ptice i pretvorile se u nesto zastrasujuce i ruzno. Da li sam to i sa tobom uradila, da li se to dogodi svaki put kad te pozovem? Volela bih da se izgubim u tvojim razmisljanjima kad me se setis, da samo zalutam tamo negde duboko, da se sakrijem i vidim kako sada izgleda, necu se plasiti lesinara jer obecavam, necu zvati galebove.

01.04.2017.

Pesma nije igra, igra nije ples...

Dvoje mladih. Stidljivo su stajali jedno naspram drugog, svako gledajuci u svoj svet, na ekranu, nebu nekom punom zvezda. Gledali su sebe kroz to nebo, zvezde nisu primecivali. Jednog dana se na tom ekranu, nebu, pojavila pesma. Zanimljiva igracka sa kojom su pokusali da se poigraju. Opet su mislili na sebe i osecaje koje pesma izaziva u njima, nisu videli nebo, postojao je samo ritam i reci pesme, pokreti. Poigrali su se pesmom nesvesni toga da se pesma igra sa njima. I dok su smisljali pokrete, dotakli su se u svojoj nespretnosti. Stajali su jedno naspram drugog i opet videli sebe u onom drugom. Plesali su i nadigravali jedno drugo, menjali pokrete,izazivali bes i srecu...prazninu,potpunost, zeleli su da se poigraju sa pesmom, da joj dokazu koliko ne bi bila bitna bez njih, tada se pesma poigrala sa nima i ponovo ih priblizila. Poceli su da vide pokrete onog drugog u sebi, uhvatili su nekoga pod sopstvenom kozom kako plete njihove misli. Utisali su muziku ali je ona uporno odzvanjala u usima, mislima, snovima. Vise nisu mogli da pronadju sebe u sebi niti u onom drugom. Opet su pustili pesmu. Pesma je pokrenula telo na neki potpuno stran nacin, umesto pokreta izazvala je emocije. Poceli su da placu svako ispred svog ekrana, neba. Nisu viideli nebo, ekran, zvezde, nisu videli sebe niti onog drugog ni u sebi niti u tom drugom. Jedino sto su videli bila je pesma. Svakim pokretom, emocijom i pogledom se pesma poigrala sa dvoje mladih koji nisu imali predstavu ko su zapravo oni, sta vide dok gledaju niti sta cuju dok slusaju. Njihove duse jos uvek plesu uz ovu pesmu zajedno cak i onda kada je ne cuju. To dvoje mladih jos uvek zive bez dusa, traze ih u ekranu, nebu, zvezdama u nekim drugim ljudima. Interesantno je koliko paznje posvecuju svemu onome sto nekada nisu umeli da vide zato sad placaju neku drugu cenu, ne zele da pogledaju ono sto misle da se ne vidi, zato i jesu ostali bez duse.

26.03.2017.

Mehanizam muzicke kutije...

Placem. Prave suze.One suze od krvi i mesa koje su igrom slucaja postale suze, nisu nigde nasle pravo mesto na kome ce se iskazati i zaiskriti. Bezanja su bila konstantna, potpuno prirodna i nisu se suprotstavljala realnosti, nisu je cak ni gledala. Plovila su sama za sebe i gubila se isto tako sama sa sobom. Bezanje koje se izgubi nije bajka, niti fikcija, mora mu se naci ime dostojno svakog prelaza iz sebe u nesto drugo ili u novog sebe. Evo me, stojim na autobuskoj stanici, upravo je stigao autobus. Pobegla sam od zivota sa njim i srecna sam, neverovatan osecaj slican slobodi koji moze da joj bude i otac i majka koliko je veliki i iskusan naspram nje.Uhvatila sam senku ispod ruke i krenuli smo. Senka i ja u juce i sutra istog trenutka. Mozes li to da zamislis da budes u dva vremena u jednoj sekundi i u svakom jednako prisutan, veliki i jak. Ne mozes, znam. Sada nemam ni juce ni sutra ni danas. Kako se zove trenutak u kome se nalazi, ovaj dan koji odmice i zavrsava se pre nego sto je i zeleo da pocne? Jadni dani, umiru svakog dana i zovu se isto, svake nedelje ali nikada nisu isti, i oni su kopije svih dana ikada, jako lose kopije. Sklopila sam oci i pozvala te da svratis ispod kapaka, tu nam niko ne moze nista. Predugo sam cekala, cak se i voda u bojleru potrosila, uzivala sam u hladnoj vodi cekajuci te i smrzla se, a ti nisi dosao. Nemoj mi govoriti kako je vreme da... ne postoji vreme, njega su izmislili oni koje je mrzelo da broje. Ja sam u ovom trenutku i tamo i ovde i sad i posle i pre i zato te molim da mi ne govoris o vremenu, samo dodji, kroz svetlost, kroz sliku ili pesmu, sviraj me mislima, navij mehanizam jer ako ne navijas muzicku kutiju balerina nikada nece plesati.

02.03.2017.

You sent me flying...

Uvlaci se i obmotava, unutrasnjost boji u crno, taj neki glupi osecaj zvan tuga. Zasto? Pitanje uopste nije jesam li zasluzila, pianje je zasto sada? Kao kad zakasnis na voz pa nakon pet godina sednes na voz i stignes tamo gde si nekada trebao biti, koja je poenta tuge u toj situaciji? Tisti, steze i prozima tamo unutra i tera prste da pisu, nije bitan smisao i redosled, kao da zele da pobegnu ne okrecuci se za smislom i sustinom, beze mozda upravo zbog toga. Previse je besmiisla da bi ostale ucaurene u njemu. Misao koja vruisti svakim pokretom tela dok potpuno ne utrne, dok ne paralise mozak i zamrzne sliku igrajuci se efektima koji bi joj najbolje odgovarali. Fotosopiram sopstvena secanja i ne mogu da ih ucinim lepim, mozda je najbolje da ih ostavim u svom savrsenom zaboravu. Opet sam se uvukla u krug i zavrtela se tako da budem potpuno svesna da je sa svih strana ista linija koja ga sacinjava. Opet sam poletela zbog tebe, a nisam imala povoda, dogodilo se samo od sebe, to ce me jednom i ubiti, to sto letim kad ne znam. Kako sam ikada mogla poverovati u tu istinu da ne znam da letim kad je let bio nesto najprimamljivije mojoj prirodi? Kako da zaustavim osecaj kojime jos uvek proklinje zato sto se nisam dovoljno potrudila da uspem. Ako ga ubijem hocu li povrediti sebe ili se spasiti? Od cega?Zar je moguce da je nesto toliko savrseno nastalo samo zato da bi se jednom zavrsilo, kako da shvatim tu filozofiju? Filmovi nastaju iz knjiga a knjige iz stvarnih dogadjaja, iz cega nastaju stvarni dogadjaji ako nikada nismo umeli da letimo? Koliko tuge je dovoljno da te cuje neko zbog koga si tuzan, sta ako ne postoji mera i ako je to nemoguce, hoce li to ubiti tugu? Sve sto ce mi zauvek ostati sveto, verno i samo moje su upitnici, imam ih toliko da mi ih nikada nije dosta, toliko da svakog dana rodim nove, potpuno prazne i naivne jer pitanja ne mogu biti glupa. Mozda sam poletela zbog tebe ponovo, radi sebe, da bih se izdigla iznad svesti, iznad moguceg, da bih dokazala da je osecaj prihvacenosti bitan jedino ako prihvatis sebe u trenutku kad te zaslepi blic, u trenutku u kom ne ocekujes fotografiju vremena,nego trenutka. A iz slike nikada nije nastao film, niti knjiga, ni zivot... Steta verovala sam da ce trenutak jednom pobediti vecnost. Mozda bas onda kad umesto misli progovori dusa boreci se sa jezkom i egom, izlazeci kroz prste, pokrete, dodire i osecaje i nadjaca ih jer duse umeju da lete. Mozda bas sada tvoja dusa dok objasnjava nekim za mene potpunim strancima neku sustinu govori koliko joj nedostajem. Mozda je bas sada doletela do mene i vidi koliko sam tuzna a ja je ne mogu videti jer sam ubedila samu sebe da nisam trebala opet poleteti zbog tebe!

15.11.2016.

Idol..

Kiretaza plodova maste se zavrsi zastitom razmisljanja. Ugradis sablon po kome moras misliti I nema bojazni od nezeljenih ideja. Masta iscuri iz tvojih usiju dok spavas I osusi se na jastuku. Upijas bitnosti svakodnevnice I slazes puzzle. Zabavno je samo zato sto svi to rade. Hej, pa konacno si postao neko ko stavlja misljenje na mesto kome pripada. Divice joj se svi I podeliti je sa istomisljenicima I bice opste prihvaceno jer je obicno, prosto, onako kako treba da bude. Drustvene mreze vape za tobom , nekoliko k ljudi zeli da cita ono sto im imas ponuditi, ne trudi se da budes ono sto jesi, to nije opste prihvaceno. Budi prost, vulgaran I isti to je jedini nacin da ti se dive.

02.11.2016.

Amputirana sustina...

Dugo mi nisu stizala pisma u bilo kom obliku. Secam ih se, secam se koliko sam bila srecna svaki put kad vidim koverat. Nikada mi nije bila vazna njegova boja ni oblik, samo sustina. Steta je sto nikada neces shvatiti da je tvoja sustina amputirana onog trenutka kada si poverovao da nema leka za nju. Dozvolio si im da ti je iscupaju jer ces lakse ziveti tako. Ko si ti bez tebe? Nisi ja a nisi ni ti. Oh, pisala sam o pismima koja mi jako nedostaju. Hoce li to prestati ako uradim nesto sa jastukom, perom ili olovkom. Ako iscupam pero iz jastuka i samoj sebi napisem pismo tudjim rukopisom? Da li zelim takvu sustinu? Ne! Sigurna sam da ne zelim. Mozda da pokusam da pronadjem tvoja stara pisma i da se pravim da je to sto citam sadasnje vreme i nasmejem se svaki put kad unapred znam sta ces napisati. Pravicu se pametna i vazna, kako tacno znam svaki tvoj odgovor.Budalastine. Ne treba mi to! Treba mi onaj ko je nasao napustenu sustinu i udomio je, ko joj je citao pesme i ljubio za laku noc i dobro jutro. Da li ima tvoje oci mozda? Nije vazno, sustina mi treba. Ovo pismo pisem sustini ovde na internetima i verujem da ce joj neko spomenuti da sam je spomenula, pa ce ona spomenuti mene i tako cemo se naci mozda negde u predelu rem faze ili mozda prvog sna. Ali...zar se svi ne bore onim sredstvima koja imaju, zasto bih sebi to uskratila? Pitam se samo da li si ikako uticao na sustinu, da li si je ti negovao i obogacivao ili je ona tebi to radila? Po slikama vidim da si sa sustinom bio lepsi, mozda je uticala na tvoj fizicki izgled, mozda si sada ruzniji i prazniji, mozda uopste nisi ti. U jednom coveku zivi previse mozda i sva mozda imaju jos stotinu svojih mozda. Kada bih je opet srela, paralisano bih stajala pred njom i drhtala.Ne bih izustila niti jednu jedinu rec. Ne pitaj me zasto jer ni sama ne znam, ali znam da bi ona to zelela. Sustino ne dozvoli da pomisle da si luda samo zato sto se ne uklapas u bilo sta sto su zeleli za tebe, ono sto je bitno je da ti postojis, toliko stvarna i bitna da te se boje i misle da si luda. I ne brini neki ljudi nikada nece biti spremni da te razumeju, ali ce uvek biti onih retkih koji ti se raduju i vole tvoju uvrnutu ludost. Pisi, sve adrese su iste, imena nikada nisu ni postojala, ogledala pamte likove i nikada im nije bitno ko se kako zove ali ce uvek pokazati pravu sliku.

21.10.2016.

Miris tog osecaja je boja...

Limun, cimet, narandza, fosfor, kisa,jasmin, urme, vosak, more… Sve mirise. Sve ima taj neki svoj prepoznatljiv miris, koji se granici sa nekim drugim mirisom jednom notom, pa opet nekako znas da je to nesto drugo. Vezanih ociju mozes pogoditi boju mirisa I tacno znati o cemu je rec.

- O limunu!?

-Kad god ga seces oblizes se, skupe ti se usta I lucis vise pljuvacke nego inace.

- Limun svakome isto mirise!

- Limun ne mirise svima isto!!!

- To su gluposti! Mozes nasumicno izabrati deset osoba I smestisti ih u deset razlicitih soba. Svakoj daj da pomirise I svako ce ti reci da je to limun.

- Da li svi vole limun?

- Ne.

Da li niko ne voli limun?

-Ne razumem…???

- Rekla si malopre da limun svima isto mirise, jesam li u pravu?

-Da.

-Kako onda objasnjavas to da ne vole svi limun?

-Neki ljudi ga vole a neki ljudi ga ne vole.

-To onda znaci da limun ne mirise svima isto?To sto ce deset nasumicno izabranih osoba pogoditi da je o limunu rec ne znaci da svima limun isto mirise. Oni su nauceni da je taj miris koji osecaju, miris limuna I uvek ce im biti limun ali nacin na koji osecaju miris, I boja tog mirisa je svima potpuno drugacija. Zato ga neki vole a neki ne. Da li ti je sada jasnije?

- Hmm… mozda. Dobro, to se onda podrazumeva I kada je rec o ukusima ili pogledu na nesto. To je onaj sablon o razlicitim ukusima. A kako onda objasnjavas tu fascinantnost, tu opcinjenost ruzama? Ako su svi ljudi na ovom svetu razliciti, ako svi oni imaju sopstvenu boju mirisa, ukusa, dodira, pogleda… kako je moguce da se svima ili gotovo svima dopada ruza?

- To je vec druga stvar, koja nema veze sa ukusima I mirisima. Mogao bih to da ti objasnim ovako… vrlo slicno kao I pricu sa limunom. Ruza je kraljica svih cvetova I zbog toga je smestena u bajke, pesme, price, filmove, u cvecarama je najveca ponuda ruzinih buketa, raznih boja, oblika. Od samog rodjenja I spoznaje sveta covek se toliko puta sretne sa ruzom I memorise je kao nesto nezno, lepo, kao nekakav dokaz ljubavi kao…

-Klise?

-Upravo tako. I to je zavrsena prica o razmisljanju. Nikada vise niko nece razmisljati o njoj kao nekom cvetu koji mozda nije lep, koji je odvratan, koji ne mirise nista vise od cveta tresnje. Ruze se vole zato sto su ljudi vaspitani da ih vole a ne zato sto su one lepe. Po meni u ruzi nema nikakve lepote. Gade mi se, ruzne su, previse napadne I plisane. Nikada ih nisam gledao kroz legend, price, bajke… gledao sam ih samo osecajima.

- Hoces da kazes da svi ti ljudi koji ih vole, oni su zapravo… oni su prihvatili to kao tako, bez ikakvog razmisljanja o njima?

- Bas to hocu da kazem. Kada bi odredjen broj osoba posmatralo milione fotografija ruza ili bastu prepunu ruza sa ove tacke gledista sa koje mi razgovaramo o njima jedan deo bi rekao ok, mozda I nisu toliko lepe, neki drugi deo bi rekao covece kakvo otkrice, dok bi vecina I dalje govorila da su najlepse na svetu I da su ove nase reci proizvod frustracije I kompleksa.

- Zato sto su shvatili da Deda Mraz ne postoji?

-Ljudi ce uvek verovati u ono u sta zele da veruju bez obzira da li je to istina ili ne.

15.10.2016.

Mon amour…No! Oh, mon amour…

- Napisi mi najlepsu ljubavnu pesmu.

- Ali ja nikada nisam napisao nijednu ljubavnu pesmu.

- Mon amour…

- No! Oh, mon amour.


I tako je nastala najlepsa pesma ikada. Ona je zaspala a on je do kasno u noc pisao najlepsu ljubavnu pesmu ikada napisanu, posvecenu najlepsoj zeni na svetu Brigitte Anne-Marie Bardot.
Kao I sve velike stvari, ova je pesma snimljena u tajnosti jer snimak nije smeo biti objavljen zbog njenog muza.
Nakon devetnaest godina verzija te pesme je postala dostupna javnosti.
Pesma nikada nije umrla I bila je inspiracija mnogima. Etiketirana je pesmom iz spavace sobe, kao da je to ista lose. To je ipak najlepsa ljubavna pesma ikada napisana.

Inspirisana filmom...


Stariji postovi


Fotke







































Happy


POSETE
21262