28.06.2016.

Recenzija... i osecaji

Kad sam vec stigla do ovog dela sigurna sam da su iz price " Na stepenistu" izbacene spagete i da je iz price " San" izbaceno "koje si... sanjala?"

Bledoljubicasti sesir, bela haljina i crni kozni mantil?! Niko se tako ne bi obukao, cak ni izmisljeni lik. Skakao bi ti po mozgu da ga presvuces, smetale bi mu te boje, ta kombinacija boja, nijansi i nesklad materijala.

Do kraja osamdesete strane ponovo sam dozivela osecaj prihvacenosti. I sada cu se zaustaviti. Uprkos svemu zelim da ti odam ogromno priznanje za ovakav korak! Odusevljena sam s obzirom na celu situaciju i na sve sto se dogodilo. Moram priznati da sam ponosna jer citam nesto sto je neko o meni piosao. Sto vidim, osecam, citam i cujem "devojku sa sesirom". Hvala ti sto je nisi abortirao ( Ubio pre nego sto je nastala). Divim ti se sto tako divno pises o njoj iako je prezires.

03:33 sad idem da spavam, samo da zabelezim jos par utisaka.

Secam se milion poruka koje su usledile nakon ove price i tvoje odusevljenje sto je za klicu imala nesto sto sam ja rekla. Opet, uprkos svemu, subjektivnosti ili ko zna cemu, ipak mi je ona najbolja od svih ikada napisanih. Vrlo zapetljan lavirint po kome si isao vezanih ociju i bez zastajkivanja stigao do cilja, tako lagano, lezerno i vazno. Svaka cast!
: Spustila sam bledoljubicasti sesir i nakrivila glavu na levu stranu.:

" Mi dozivljavamo dozivljaje iz proslosti i tako gradimo svoje svetove, ali postojimo samo u tudjoj buducnostijer mora proci onaj tren da neko ne opazi da postojimo"

" I ono sto je najbitnije, video sam svu beznacajnost svog postojanja i uzaludnost bilo kakvog pokusaja da se moja buducnost promeni jer je ona ocigledno necija proslost, a proslost se ne moze menjati."


Verujem da si jos onda znao. Napisao i procitao sopstveni zivot u "knjizi". Mozda nije bilo pametno citati je i tako si bio dovoljno inteligentan za svoje godine i znao mnogo vise od potrebnog.

Devedeset prva strana, znas... magicno je, deluje mi da je opisano bas ono sto imas.


Zanimljivo je to da smo i mi procitali " knjigu" a nismo joj verovali. Verujem da Maks sa zadovoljnim smeskom cita ovo i cuje zvuk drveta u sumi. Zvuk svacijeg otkucaja srca u knjizi koju je on stvorio. Divim mu se! Sve je predvideo do tancina.

Neverovatna stvar je sto sam se po ko zna koji put pronasla u ogledalu. Savrseno napisano a najbolje od svega je to sto ce retko ko i uz potpuno objasnjenje moci da prodre u sustinu. Da shvati pricu, da je razume. Verujem da je citalac zbunjen i da mu prica nije jasna i bas to je ono sto je cini toliko zanimljivom i posebnom. Ogledalo ipak treba doziveti.

Trenutak u kome sam na sto cetvrtoj strani srela decaka bio je osecaj koji nema definiciju. Drago mi je da ga ponovo vidim. Ako je on ponovo tu, niko ga nije ubio ni u jednom vremenu, ni u jednom svetu. Sto takodje znaci da on negde postoji, mozda cak i u proslosti sto je takodje nebitno jer smo shvatili koliko je vreme nedefinisano. Jer zapravo samo proslost i postoji. On postoji! On tako divno postoji!!!


Ne, ne zelim da poverujem da je razlog ne menjanja prica lenjost ili nedostatak inspiracije. Opet nije mi jasno sta ja tu radim?

" Plakala je jer u njegovim ocima nije videlaprkos ili mrznju prema onima koji su ga odbili, nije videla zelju za osvetom ili bilo kakvo zlo zbog koga bi bio izolovan, znala je, i suvise dobro..."

26.06.2016.

Recenzija...( nisam jos zavrsila)

Utisak nakon procitane price: tuzna sam, ni sama ne znam zasto.


Verujem da bi Vrana bila jednako srecna kao i ja da vidi da je "devojka sa psom" dobila bas to ime zbog nas.

" Ja nisam kao oni ali ne znaci da sam kao ti" fenomenalna recenica. Steta sto nema komentara ovde u ovoj knjizi. U nekom drugom svetu stoje netaknuti. I u tom istom drugom svetu knjiga je mnogo interesantnija od ove sad, ali, kao i sa onom iz prica tako je i sa ovom, ne smeju svi da procitaju ono sto je zapisano u njoj. Oni koji su to uradili odavno su mrtvi.

Na pedeset devetoj strani shvatih da nisam sanjala (vrati se na prvu recenziju) tebe nego Maksa. Ne cini li to celu ovu situaciju i tebe genijem? Toliko toga ponovo dozivljeno. Dezavu dezavua!

Bio si potpuno u pravu kada si mi govorio da ce me "kuca ogledala" oduseviti. Sada nakon tri godine je citam i toliko uzivam u njoj. Jos jedno savrsenstvo kakvo samo ti umes stvoriti, kombinacijom reci i slika.

" Vidis li sta se desava kada se umesas tamo gde ti nije mesto?"

"U sobi koja se u nedogled ogledala u sopstvenim zidovima vise nije bilo nikoga."

" On vuce konce, on misli da vuce konce. To je tako egoisticno."

Nemam pojma zasto me ovaj deo podseca na tebe i sigurna sam da se nikada bolje nisi opisao nego u ovim recenicamau sudbini. I jos jedna koju bi bilo zalosno propustiti:
" On od svog ponosa nikada nece videti njen intelekt"

" Svaki novi svet se trudi da ispravi greske iz starog, sve je veci, kompleksniji, bolje zasticen, ali uvek nekako propadne."


" - Da li zelim da cujem dokaz? Kakav dokaz, za sta?
- Da je citav svet iluzija koju vas ego stvara za vas jer bi vas istina ubila.
- Zelite le da cujete dokaz da je sve oko nas laz koju sami pletete oko svojih ociju da ne bi videli istinu? "
Zar nije " Ples" sasvim dovoljan dokaz?


Bilo bi divno kada bi boja haljine ili sesira promenila sustinu i zamenila, potpuno izbrisala osobu opisanu u prici, SUSTINU. Nije! U ovoj prici je bitan ples. I tesko je odreci ga se. Deo koji nedostaje u knjizi a koji je sastavni deo svih prica i nje, one nje koja sam plesala:

" O, plesace ona, ne plasite se vi za nju. Jos kako ce plesati, u inat svima vama koji bezbrizno gazite preko koraka koje je presla ili ce preci i kada bude plesala, nece se secati vas. Necete je prisvojiti, nece biti jedna od vas!"

24.06.2016.

Recenzija... ( nastavak)

Predgovor i cetvrta recenica. Savrseno receno. To je ono sto me je uvek odusevljavalo kod dobrih pisaca, sposobnost da me paralisu i vezu za delo u samom startu. Recenica nakon koje zaboravis ko si, ili se zapitas jesi li to ti i pomislis ko bi mogao biti neko ko mislis da si ti.Oduvek si umeo da zbunis, cak i kada jasno znam sta i kako, sa dokazima i velikim slovima, opet ili ipak je svako slovo nakostreseno i posuto sumnjom koliko god ono bilo bas to slovo.

Na drugoj sam strani predgovora na kojoj se levo oko ne ponasa kao desno. Skupljalo se sa svih strana i kada je bilo potpuno, pustilo se na samom pocetku recenice koja pocinje:

"Delo koje je sada..."

Dvadeset i sest??? Toliko puta sam iznova i iznova citala i bila sigurna da je neki drugi broj u pitanju. Shvatila sam da sam neke verovatno namerno preskakala i zato vrlo cesto dolazila do pogresnog broja. Ali ah...osam, beskonacnost kruga i zmije koja samu sebe jede.

Ali eto nje, mene, makar deo mene koji je nekada stajao na zeleznickoj stanici. Naviru osecaji, uzrujanost pokusava nesto da mi dokaze, sreca stipa unutrasnjost, tuga vlazi oci, seta joj pomaze i ponos koji misli da je sve to zbog njega samo. Talasi svega toga mne naizmenicno potapaju i ne mogu da budem mirna a ne umem da se odbranim. Kao napitak za koji ne znas da li ce te izleciti ili ubiti.
Sedma strana, sedmi red umesto individualizma ide individualizam. Znas da sam oduvek bila cepidlaka.
Kraj predgovora je bolan. Bolan za mene. Razara me. Osecam ostrice svake reci. Ponizno.

" Jutro" toliko puta procitano da znam svako slovo napamet i cini mi se kada bi mi neko drugi to citao, pa cak i ti, to nikada ne bi bilo tako dobro, tako stvarno i dozivljeno bas na nacin na koji sam ga dozivela. Nikada nisam stigla da ti kazem koliko me fascinira svaka recenica u kojoj jutro ili nebo svaki put rade nesto drugo.

Hej!!!
Zamisli, drzim tvoju knjigu u rukama.Pa cestitam!!! Ne verujem u tu stvarnost, pa se pitam da je nisam izmislila, da ne umisljam. I ne, nisam isla dalje. Nisam gledala ima li me tamo negde u sadasnjosti neke proslosti savrsenog knjizevnog dela. Sasvim je dovoljno da mogu da drzim u rukama knjigu cijeg se sadrzaja bojim i jedva cekam da procitam.
Drhtim, molim se... v.. verujem!
Stamparska greska, ne mari, meni ne smeta.
Stigla sam do krajputasa i tu cu se zaustaviti. Veceras ne idem dalje!

24.06.2016.

Recenzija...

Dobri stari fejs. Dobar je! Ovog puta je odigrao kako treba. Nakon dve godine ne koriscenja usla sam da vidim… stranu, profil, secanje. I onda…Bum!!! Cetiri slova, strana rec. Sok!!!
I bas tada nisam znala da li sam srecna ili besna. Zasto??? Radovala sam se zbog njega ali ne I zbog nje. Morala sam da je imam. Morala je da bude u mojim rukama SADA! ODMAH! Ali ne! Nisi mi dozvolio. Prekrsio si pravila I poneo se neprofesionalno. Zelis zivot u kome mozes birati ko ce citati knjigu koju si izdao. NedovoljAN RAZLOG ZA MENE. Sest dana nakon toga je drzim u rukama. Ne, ne bukvalno. Jos uvek je nisam dotakla. Danas sam shvatila zasto… Ne, pogresila sam. Danas sam shvatila koje je boje. To mi je divan poklon. Jedna od najdivnijih stvari koje mi je iko ikada napravio. Ja sam boja, sve oko mene je boja. A ona… mogla je da bude bilo koje druge boje. N, nije. Ta boja zivi u meni. Verovatno te I dalje jutro pita koje si boje?
Opet razmisljam o imenu I govori mi iako je nisam ni dotakla ni procitala da je…izmenjena. Da me mozda nema tamo izmedju, na stranicama tvrdog poveza. Nema veze, sigurna sam da je genijalna I da cu naci poruku, poruku I misao koje cu samo ja razumeti. Kakve god one bile. Evo, skupljam hrabrost da joj pridjem, da je dodirnem. Ali ipak… poruku sam dobila. Odavno sam narandzasta! Plasim se da je dodirnem I plasim se da me nema tamo. Ubice me to. Znam… ne ne znam, a ne znas ni ti.

Sanjala sam, nakon poruke, cini mi se par sati nakon toga, sanjala sam tebe. Oduvek si zeleo da nas upoznas, valjda je to nedostajalo celoj prici sna I jave. Nije uopste bilo vazno sto sam je videla I presekla se, nije uopste vazno sto si se ponasao kao da je sasvim normalno sto sam ja tu I sto me ona gleda. Rekao si joj par reci I povukao me za ruku. Prislonio me uza zid, poljubio. To je bio stvarni poljubac u nekom od svetova koji nisu ovaj sad. Ali bio je potpuno stvaran I znam da si ti to tako namerno napravio. Bilo je stvarno koliko god to bio san. Zagrlio si me I osetila sam tvoj miris. Udahnula sam te, grlio si me cvrsto I molio me da se ne budim I ostanem jos malo jer sam ja tvoj jedini spas. Probudila sam se I ostavila te da lutas tamo negde, u nekom svetu koji postoji, koji stvarno postoji gde god on bio… Vreme je, ne mogu vise da cekam idem da citam. Otvorila sam prvu stranu I osetila nemir, strah I tremu. Zastala sam, treba mi puno hrabrosti da nastavim dalje. Upalila sam cigaretu. Prvi dim nisam uvukla.

Jedna rec, cetiri slova. Besmisao!

19.06.2016.

Sveća... ( Drugi deo )

Rebrasti zraci sunca ispunili su malu kolibu i napravili umetničko delo tog jutra. Osećao ih je po licu i meškoljio se svaki milimetar kože koji nije osećao isti intenzitet toplote. To ga je probudilo. Nalazio se na podu i u ruci držao izgužvano parče papira koje je dodatno zgužvao u toku sna. Nasmejao se ponovo i naglo ustao. Spustio ga je na sto i izašao van da se umije, okupa i pozdravi jutro. Trebao je odraditi čitav dan na njivi. To ga nikako nije veselilo ali sama pomisao na mlade seljanke koje u svojim lepršavim suknjama plešu dok hodaju, vratila je svu njegovu snagu i naterala ga da što pre krene. Sunce je pržilo čak i u jutarnjim satima što je naglašavalo da će dan biti užasno topao i težak, bez daška vetra. Ali pogled na More, ogromno, beskrajno sveže, činilo je taj dan veselijim. Da li ga samo gledati i diviti mu se? Njegova suština nije kupati se u njemu, treba ga doživeti. Treba tražiti dozvolu od njega da pristupiš dubinama i savršenstvu koje poseduje. Ništa nasilno, ništa grubo. Postepeno, polako, kao kad ulazi u prostranstvo jedne žene lagano je uzimajući milimetar po milimetar, mikron po mikron.


Pokošena trava, skupljanje sena i svi ti poslovi nimalo nisu bili teški dok bi u glavi, u mislima išla savršena scena sećanja na pisma koja ga čekaju, pisma na koja tek treba odgovoriti. Pogled na izvajana oznojena tela, na njihove sene, dok se pod suncem spuštaju i podižu, graciozno, ležerno, umorno. Bespomoćno! Mokre tkanine koje se lepe za telo i ocrtavaju svaki mladež, bradavice, udubljenje pupka. Nežna koža usijana ne od ulja već od esencije sokova koje toplota isisava i vlaži ugrejano, suvo telo. Osobni miris svake od njih. Miris kože. Miris žene. I na kraju sećanje na ono jedno najsmotanije pismo ikada. Šta će napisati? Da li će odgovoriti? Da? Ne? Naravno! Ta žena će biti njegova jer... to je njegovo pravo! Svako njeno slovo je širilo krila leptirima u njegovoj utrobi. Zašto? Bez ijedne ljubavne reči bez ikakve naklonosti ka njemu. Svako slovo je pripadalo njemu kao i njen um i svaki pokret koji i sada čini, ko zna gde, ko zna kome i zašto... njegova. Samo njegova!

Sa svim tim razmišljanjima neprimetno je pomerao Sunce takvom brzinom do samog zalaska. A to je značilo samo jedno. More! Zaplivati po njemu sada, dok se širi i razliva kao ulje oko tebe. Ući u njega i pokloniti mu se potpuno, bez ustezanja... zaplivati, zagnjuriti i čuti taj savršen glas koje samo ono ima. A nakon toga vratiti se sveći, njenom plesu i vinu. Danas, piti vino i pisati. Sjajno!

Šljap, šljap, šljap.... Pljus! Hoprl, hoprl...prrrrrlllrr. Potopio je čitavo telo pa još nekoliko trenutaka ostao da pluta po površini mora dok je iskošenoSunce posmatralo njihovo spajanje i rešilo da još malo uživa u prizoru. I kada je izašao iz Mora ono je ostalo na njemu lagano se spuštajuci niz njegove ruke, noge, leđa, praveći krivudave putanje koje se nakon sitnih jamica račvaju i produžavaju put ko zna gde, prateći pokrete tela do trenutka u kome ih koža potpuno ne upije.

Škripa vrata i par koraka. Palidrvce koje dodiruje grubu površinu papira i taj zvuk, miris fosfora i paljenje sveće... konačno! Njegov zen. Indijanac poza na podu. Novi štos pisama i lagano čitanje i ispijanje vina. Dosadno je! Želi pisati, More mu je razbudilo misli, podstaklo inspiraciju. Trebalo bi početi od kraja... Sveća. Guščije pero i tinta... pisati njoj!


Jedina A.O

Nikakve se slučajnosti i greške nisu dogodile u vezi pisma. Ti si žena na koju imam sva prava ovoga sveta. I može ti zvučati bilo kako, to me ne zanima, ali ti meni pripadaš. Sada, uvek, zauvek. Imaću te jednog dana i bićeš najsrećnija žena na svetu. To ti obećavam.

Volim te.


Gotovo! Smešak je potpuno iskrivio levu stranu njegovog lica. Tačno je znao šta piše. Piše baš ono što svaka žena želi da pročita. Ima strašnu želju za njom. O da, biće njegova. Takav tekst je uvek prolazio, zašto bi ovog puta bilo drugačije? Ne! Nikada nije sumnjao u sebe. Ne! Nikada nije sumnjao u plitkost žena u tu njihovu nesigurnost i način na koji ih kupuje svojom grubom slatkorečivošću. Dobiće ono što zaslužuju. Zalepio je kovertu. Upisao adresu i rešio da će ostala pisma i odgovore ostaviti za sutra. Kada bude poslao ujutru pismo trebaće mu sedam dana da stigne i neka ona razmišlja dva dana ili možda tri... i još sedam dana do odgovora. Pa to je samo polovina meseca. Brzo će proći...

20.03.2016.

Sveca...

Tako mali, sićušan plamičak sveće obasjava čitavu sobu. Posmatra je i divi se njenoj maloj veličini. Sedi u naslonjači i vrhom prsta ovlaš dodiruje rubove grubog platna džepa dok mu je ruka na pola unutra. I tu je i tamo je, na dva mesta istovremeno. To ga je navelo da tok misli usmeri ka njenoj unutrašnjosti. Ah, da došao je taj trenutak, onaj deo dana koji ga je ispunjavao. Čitanje pisama.

Još uvek ga je nešto sputavalo u tome, bio je opčinjen svećom, želeo je još malo da uživa u tom savršenom plesu, želeo da se njegov pogled potpuno posveti toj svetlosti i zapleše sa njom. Da dotakne horizont, mesto gde svetlost neprimetno dodiruje mrak ne kvareći svu njegovu tamu. Savršenstvo u kome se dodiruju dve krajnosti prejake da bi se suprotstavile jedna drugoj.
To su bili retki trenuci kontradiktornosti koja mu je parala čitavu unutrašnjost a koju je krpio svojim povlačenjem. Naglo je ustao da bi ispružio svoje umorno telo po podu. Tuf. Tuf-taf. Tup. Puls po njemu, činilo mu se da poskakuje, da se ritmično odvaja od poda svaki put kada zatutnji. Osećao je toliko jako da je na trenutak pomislio da zapravo pod pulsira. Umor ga je obuzimao, postepeno ali potpuno. Izvukao je iz džepa kanapom uvezan štos pisama i prislonio ih čelu...
Toliko divnih reči, reči koje čine njegov svet drugačijim. Svako od njih je nosilo osobni pečat ali su sva imala nesto isto, zajedničko, pa je samim tim i taj pečat bio bled, gotovo providan. Laganim pokretima je otvarao jedno po jedno i čitao prvo u sebi pa onda naglas. Uživao je, topio se, osećao. To su bile male radosti koje je sebi svakodnevno pružao.
Neka su bila kraća, neka duža, neka mirišljava, u nekima je nalazio sasušene latice cveća. Ali svko se zavrsavalo isto. Jedina mana. Svi ti divni oblici, uvijena i izvijena slova, kukice, tačkice, lepe reči. Nijedna dovoljno lepa da ga zagolica iznutra, da zatreperi. Sve te divne žene. Zamišljao ih je iako je samo par njih poznavao. Ritmično pokretanje bokova, kukova... levo, desno, levo. Torzo. Nadimanje i spuštanje prsa, kao da se mogao videti vazduh koji to radi dok posmatra to divno telo i putenu kožu tako blizu očima, dodiru. I... ne dodirnuti tako podatne, ne dodirnuti! Podstaći želju. Naterati želju da odustane, ukrotiti je.

Izvajane obline koje umetnik u njemu mora obogatiti svojim dodirom, izmeriti šakom veličinu grudi. Koliko preliva, koliko nedostaje? Krupne, tanane, svilene kože, guščije kože koju nikada nije voleo, sa usnama boje purpura, sa željom u očima i spuštanjem pogleda. Svi ti graciozni pokreti ruku dok se pisma pišu, vrh jezika koji dodiruje lepilo koverte na samom kraju... sve te izmišljene reči za njega samo! Žene!!!

I onda jedno pismo koje se ne moze otvoriti. Pismo u gruboj, pohabanoj koverti. Kakva drskost- pomisli. Zagolicalo ga je više nego deset onih koja su čekala da budu otvorena. To pismo je bilo kao konzerva kojoj treba kljuc da bi bila otvorena a on ključa imao nije pa ga je morao pocepati, a pocepati pismo za njega je isto bilo kao i baciti ga. Pokušao je još nekoliko puta sa svih strana i nakraju je učinio to. Fljšshh! Pocepao ga je i izvukao beli papir. Izgužvan beli papir, isflekan, nimalo lep ali svakako neobičan. Nije mirisao, u njemu nije našao latice cveća, ni reči koje je očekivao. Samo par redova i ostatak belog papira umrljan tintom. Nasmejao se. Pismo pisano noću. Vide se tragovi plamena sveće koji su dodirivali parpir odozdo dok se poslednji put pred slanje čitalo i proveravala tačnost svake reči, svakog slova. Simpatična smotanost i nesigurnost su obuzele čitavu kolibu a on se nasmejao, on se smejao pismu i sebi. Pismo nije počinjalo uobičajnim rečima: Dragi, Ljubavi, Mili, Dragane, Jedini moj... Počelo je i završilo se jednostavno i smotano:


Šjor,

Vaše pismo je stiglo na moju adresu greškom. Adresa nije pogrešna ali ime jeste. Čitala sam ga dugo i pažljivo nekoliko puta, čak se jedan plamičak poigrao sa njim, zahvatio je deo pisma zato Vam se ispričavam i šaljem ove reči. Mogu prepisati i poslati Vam ga nazad kako bi osoba kojoj su namenjene one iv eo se klo videti ožd. oli od ene.

A.O


Sta??? Tinta rasuta po papiru. Trag pera kojim ju je pokusavala upiti bezuspešno. Nedostaju slova koja se ni ne naslućuju. Izgužvano i ispravljano pismo više puta.

Grohotom se smejao dok je zamišljao scenu pisanja pisma, scenu čitanja njegovog pisma i plamen sveće koji lagano zahvata papir dok ona fokusirano upija reči na samom dnu... i taj trenutak u kome shvata da će pismo izgoreti ukoliko odmah ne reaguje. Da li je duvala u vatru? Ili je samo polila čašom vode pa razmazala reči poput crno belog akvarela. Koliko li je puta zgužvala svoje pismo i bacala ga? Koliko puta ga je ispravljala dok nije poslala? Kojom žestinom je pokušavala ponovo upisati slova znajući da nema više tinte? Ovako zanimljive stvari mu se odavno nisu dogodile, opile su ga, nasmejale i uspavale...

11.03.2016.

Preleti...

Stani. Kreni. Misli, misli, misli. Ne razmišljaj. Kasniš. Zašto o tome nisi mislio na vreme. Kako? Zašto? Ne. Da. Ne ne i ne. Ustani, uradi nešto ne čekaj da se život sam dešava. Stani, možda neko uradi nešto za tebe. Ćuti. Prestani. Nestani. Opameti se. Razmišljaj. Misli. Misli. Misli. Ne razmišljaj. Živi život sada. Pusti film. Ne, ne puštaj ga, ugasi ga. Uči, uči, uči. Neke reči suprotno znače od onoga što kažu. Razumi. Idi, idi, idi. Nemoj stajati. Neka te ne zaustave reči. Ljubomorni su na tebe. Shvati kretenu jedan da je to jedini razlog što te vređaju. Moraju da te unize zbog onoga što si postigao, zbog toga što jesi. Prestani. Smiri se. Nastavi. Stoj. Ne, sad se vrati. Okreni se. Žmuri. Miriši. Osećaj. Ko ti je rekao da se ti rešavaš. Ne odustaj. Neka te nikada ne reše. Imaš toliko nepoznatih u sebi nemoj biti zadatak. Hodaj. Hodaj. Hodaj. Daj. Ne uzimaj. Uzmi. Pokaži. Reci. I ućuti. Pa reci opet. Ali se zaustavi kada bi krenuo. I kreni kada bi se zaustavio. Ne nastavljaj se. Nastavi njih. Dozvoli. Voli. Nemoj misliti da si drugačiji od svih drugačijih, nekome si isti. Zaigraj. Udaraj petama o pod. Probaj. Lako je. Okreni se, dlan o dlan i eto te, plešeš, baš onako kako ti sviram. Budi igračka. Poigraj se. Prestani da plačeš. Ridaj. Umeš li da poslušaš onda kada je celo telo napeto i kada otpor prema poslušnosti izbija sa svih strana. Probaj. Budi. Nikada nećeš znati kao izgledaju neke stvari ukoliko se ne usudiš da ih osetiš, vidiš,upoznaš. Upoznaj. Vidi. Budi. Budi opet. Budi još sto puta ti. Budi jednom pravi ti. Budi jednom onaj koji nisi. Zaigraj i onda kada misliš da to ne treba da radiš. Telo se svakako klati, igra, noga poskakuje, prsti su nervozni. Dlanovima pratiš ritam. Ton tvojih reči je usklađen sa muzikom u pozadini. Slušaj. Misli. Razmišljaj. I daj, okani se gluposti... Prepusti se. Opusti se kada se najviše stežeš. Ne zaustavljaj se. Trči. Beži. Teži. Jednom će te nešto zaustaviti. Veruj. Ne veruj. Nadaj se. Maštaj. Ne živi u zabludi. Ne dozvoli zabludi da živi u tebi. Poleti pa sleti pa onda sve to opet preleti.

20.02.2016.

Zahtevam...

Zahtevam od tebe da me se odreknes. Svako slovo upuceno meni da izbrises I ne napises ga nikada vise. Zahtevam da svaku pricu koja je za klicu imala neku moju misao unistis isto kao sto ces unistiti mene u bilo kojoj cestici tvog okruzenja. Prokleo si me davno I ne zelim da me remeti tvoje secanje na mene. To sto mislis nisam uopste bila ja, nego izmisljena platnena lutka koju su konci pomerali. Zahtevam da je unistis jer je se stidim zato sto sam joj bila muza I kalup. Zahtevam da svakoga ko ima moje ime zoves drugacije jer ce te uvek secati na mene a to secanje mi smeta I ne treba mi. Meni su roditelji dozvoljavali da cuvam samo zive zivotinje. Zahtevam da me ne sanjas vise jer sam u tim snovima nocna mora. Takvu ulogu nikada nisam glumila, pokreti su mi vestacki I vrlo cesto zaboravim tekst. Zahtevam da bacis svaku knjigu koju sam ti kupila ali da je pre toga pocepas da iskidas svaku njenu stranicu jer sam… pah… povezivala nas dvoje sa tekstom. Stidim se sto sam unistila svako dobro delo time sto sam ga poistovetila sa nama. Zahtevam da izbrises svaku pricu u kojoj si junak samo zato sto sam te ja takvim ucinila. Kukavce bedni, jednom ces zaista biti junak ako uspes da ne mislis na mene kada lice prekrijes rukama da niko ne vidi na tvom licu crte koje sam samo ja znala da napravim. Zahtevam od tebe da prestanes to da radis jer ih nikada ja nisam ni pravila nego tvoj nedostatak hrabrosti. Zahtevam da se ne smejes kada me neko spomene jer ces mozda zadrzati taj osmeh koji sam umela samo ja da stvorim. Sada mi se gadi to je jedini razlog zbog koga to od tebe zahtevam. Zahtevam da zaboravis I svaki zaborav na mene, jer moje mesto nije u zaboravu ja I dalje postojim. Tako divno postojim, naucila sam da pevam I plesem, da citam I pisem iznova. Svet ima mnogo lepse boje od kada tebe nema. Zahtevam da ne shvatis ovo licno ali da ga prihvatis. Zahtevam da ne shvatis ovo kako hoces nego onako kako sam napisala. Zahtevam da kada pomislis na zauvek shvatis da je ono ovakvog oblika I ovoliko grubo. Zahtevam od tebe da me se zauvek odreknes.

Nekad samo tvoja, zauvek zahtevna.

09.01.2016.

Desilo se... klik!

Bezbroj pitanja i odgovora je odleprsalo. Dosao je spokoj i mir. Zato biram zivot umesto redova ispisanih ovde. Nikada nisam ni znala da napisem nista sem osecaja, sad ni njih ne znam da pisem. Niti imam potrebu da pisem o njima. Zivot je lep!

04.10.2015.

Srecno...

Videla sam sliku. Na slici osmeh i ruke oko struka. I bila sam srecna. Sreca je kad znas da je srecan neko koga volis.


Stariji postovi


Fotke







































Happy


POSETE
13258