28.10.2017.

Limb...

Oduzeto mi je sve! Na jedan tih I pokvaren nacin. Malo po malo mene je nestajalo tamo negde. Nisam ni premecivala koliko mene nedostaje u meni. Obaveze I neka druga razmisljanja su sagradila ogroman zid izmedju stvarnosti I mene I videla sam stvarnost, milionima tudjih ociju u nekakvom uverenju da nesto, sta god to bilo ostaje takvo od dana nastanka pa... milionima godina kasnije, kao isklesan predmet recimo. Knjige su mi popile mozak, one su uvek iste, milionima godina u njima stoji samo ono sto je zapisano, tako kako jeste I nikada nece pisati nesto drugo. Ne, daleko od toga da sam zelela da postanem kao knjiga ali to ne umanjuje moje divljenje prema njoj. Neke stvari izgubis samo jednom u zivotu, ali si te neke stvari izgubio zauvek I nikada vise nece biti tvoje. Surovost mi je zatvarala oci I vodila me nekim mracnim pustim ulicama u kojima sam se uvek osecala prestraseno, evo I sada se najezim, kada se prisetim zvuka sopstvenih koraka u mrtvoj tisini. Uzasno se bojim svakog zvuka koji mrak proizvodi jer to su jecaji nekih davno zaboravljenih strepnji. Jos jedan deo mene me je napustio, tacno sam mogla da vidim obrise u vazduhu, kako odlaze, drzeci se za ruku sa zlonamernom I pokvarenom verom u nesto sto nikada nece biti stvarno. Ruga mi se dok rukama grli sopstveni gubitak, ljubi ga I miluje, pruza mu svu mogucu paznju I ljubav citavog univerzuma koji se skupio u jednoj jedinoj tacki zvanoj Ja. Oduzeli su mi sebe svi principi I inacenja u prazno. Svaki trud koji je iz zrtvovanja postao izivljavanje zbog lose dioptrije posmatraca kome sam verovala vise nego sebi, zato se I ne zasluzujem. Kako sam mogla? Svi ti oni su mi postali bitniji od mog uplasenog, slepog I sicusnog ja kome je trebala lekcija o naivnosti iznad svega. Naraslo je nekako vestacki napumpano beznacajnim uspesima. Izazivalo je umne erekcije uz pomoc par sarkazama I lepo izgovorenih reci. Koktel neznog I ostroumnog je uvek palilo do trenutka kada postane samo nezno I dozvoli umu da oseca. Tada je jedino sto vredi seks, trulo ukrstanje reci, njihovo preplitanje I uvijanje oko nekog ogrubeog I cvrstog stava koji se ne da spustiti dok ne eksplodira orgazmom satisfakcije u trenutku u kome reci za sekund ubrzaju svoj tok. Izgubila sam sebe u svakom oprastanju koje nije imalo smisla a retko koje je vredelo, e te nisam ni primecivala. Zato me I nema u meni vec sada posmatram nekog potpunog stranca koji operise moje misli I pokusava da ih sklopi ili preklopi, koji u ogledalu vidi dusu koju sam nekada smao ja znala da vidim. Stidim se sto je vidi, to je najsvetije nesto ikada stvoreno, koje stvarno postoji, koje tako divno postoji, samo u meni, moje bogatstvo koje je sacinjavalo svaki mikron mene. To se ne gleda, to se ne moze videti. Jesam li rekla koliko se stidim? To je stid koji se cak ne moze ni porediti sa stidom koji bi izazvalo stotinu ociju uperenih u nago telo. To je stid koji retko ko moze doziveti a da ga pri tom ne moze spreciti I koji nije sopstvenom voljom izazvan. Frustracijom obavijena sedim I ne zelim da razmisljam jer on, taj neko u meni ko nisam ja vidi sve, cuje moje misli I grohotom im se smeje. Tako je surov I grub, smeta mi I gusi me... svaki put kad zazmurim I na neki drugaciji nacin pogledam u slike proslosti one uopste ne izgledaju onako kako su se zaista dogodile I tada shvatim da mi je I to oduzeto. I sada kad sam ostala bez icega sto je vredelo, kada sam prvi put pogledala izvan prizme, direktno u oci stvarnosti, dok sam posmatrala koliko toga mi je oduzeto, pocinjem... pocinjem da... pocinjem da iz dubine duse mrzim ovog mudrijeg Ja.


Fotke







































Happy


POSETE
30293