13.10.2016.

O neželjenim reakcijama posavetujte se sa vašim farmaceutom ili lekarom...

Decak od sedamnaest godina jedva je cekao da se vrati sa raspusta kuci, proveo je mesec dana kod babe I dede na selu. Nije mogao docekati mamu da joj isprica neko neprocenjivo iskustvo koje je doziveo. Mama je sa paznjom I pomalo brizljivo posmatrala svog mladunca podizuci I spustajuci obrve s vremena na vreme. Odusevljen decak joj je govorio o sedamsto osamdeset pet stranica knjige koju je procitao. Jedva gutajuci vazduh, dolazeci ponekad do daha pricao je o savrsenom svetskom knjizevnom delu I o tome kako nijedna knjiga nikada nece uspeti da bude dovoljno dobra I vredna divljenja kao ova koju je upravo procitao. Govorio je da kada bi citao neki drugi prevod te iste knjige to ne bi nikada bilo to. Nijedna knjiga nikada nece biti na istoj razini kao to savrsenstvo od knjizevnog dela. Knjiga “ Uliks”. Majka ga je potapsala po ramenu, negde duboko u sebi srecna sto je njen malisan zavrsio dosadnu pricu o nekom tamo romanu. Sacekala je malo, taman toliko koliko je bilo potrebno da se decak vrati sadasnjem trenutku. Pogledala ga je I rekla da je on jos uvek mali, da jos uvek nije zgazio u svet, da nema pojma sta su knjige I koliko ce ih u zivotu procitati, da bi puno bolje za njega bilo da radi nesto korisnije od citanja knjiga. Podsetila ga je da su knjige izmisljene I da nista od toga nije istina. Zatim ga je pogledala I cekala njegov odgovor, cekala njegovu reakciju da bi bila sto posto sigurna da je njen sin shvatio da su knjige izmisljene.
Videla je verno klimanje glavom I osmeh u obliku crte. Pomilovala ga je I rekla mu da je dobar decak. Majka nikada nece shvatiti to klimanje glave, nikada nece videti prazninu u njegovom pogledu, videce uvek samo crtu na licu, misleci da je to osmeh. Ali ce svejedno biti srecna sto je dobila to poslusno klimanje glavom.


Gradski autobus, prljav I hladan. Grupica tinejdzera stoji oslonjena na prozor. Zadivljeno slusaju monolog prelepe crnokose devojke. Opcinjeni, omamljeni glasom, tonalitetom I svakom mimikom nimfe, bez ijednog treptaja gledali su je I upijali. Verovatno je pricala nesto jako vazno. Govori brzo I grubo svojim neznim glasom, ubacuje uobicajene fraze I doskocice svaki put ispracene podignutom savrseno iscrtanom obrvom, desnom, verujem da je bila desna obrva. Prica o knjigama. Levom rukom je pridrzavala kuk, kao da ga je zelela odgurnuti od sebe, ili u stranu, ili joj je ogledalo reklo da tako izgleda ubedljivije dok nesto vazno govori. Usne su napucene svaki put kad reci zastanu, svaki put kad ispusti I ponovo udahne vazduh. Pricala je ponosno uzdizuci glavu o tome kako nije procitala nijednu knjigu ikada. Nakon kratke stanke dobija aplauz tinejdzera koji su rukavima brisali bale nakon sto su shvatili da je predstava zavrsena. Polovina nije uopste slusala sta govori samo je nemo posmatrala ninfu, dozvoljavajuci svom mozgu da se poigra fantazijama. Druga polovina je verovatno pazljivo slusala svaku njenu rec potajno zavidela I divila se istovremeno.


Na jednom sasvim drugom kraju sveta cetrdesetogodisnja zena sedi udobno ususkana u fotelji I cita. Nalazi se u fikciji I nema pojma sta se oko nje desava, iskljucena potpuno iz stvarnog sveta. Zvono telefona razbija taj svet I na trenutak je vraca u svoju sobu I shvata da je njen zivot nesto sasvim drugo. Javlja se na telefon I pocinje pricu sa svojim najboljim prijateljem. Usledjuju klasicna pitanja na koja daje sablonske odgovore. Ceka savrsen trenutak, ceka da se pitanja zavrse da bi mogla spomenuti knjigu koju cita I preporucuje je sagovorniku. Nakon nekog vremena je on nalazi na netu I odgovara joj da je on puno vise od tinejdzera I da je knjiga “ Dom gospodjice Peregrin za cudnovatu decu” mozda pre dvadeset godina I bila odlican izbor. Tema se automatski menja I prica se o velikim delima koja su dobila svetska priznanja. Knjiga biva zatvorena I vracena medju ostale procitane knjige. Crvenilo sa lica polako bledi I zamenjuje ga osmeh pracen rupicama u obrazima. Magnetni stoper je ostao na sto cetrdeset osmoj strani pricvrscen I zaboravljen. Ostatale strane knjige su tog trenutka umrle do necijeg ponovnog citanja.


Covek u ranim tridesetim stoji ispred ogledala I pita se sta nije u redu sa njim. Posmatra svoj crni vuneni kaput I siguran je da je on crne boje I da ga niko nikada ne moze ubediti da je neke druge boje. On ga vidi, u njegovim ocima je crn. Zasto je onda primerak knjige koju je toliko dugo zeleo da procita obmotan masnim papirom u boji, da se ne bi videlo o kojoj knjizi je rec kada je otvori u gradskom prevozu, da bi je gutao dok ne stigne na posao? Dopada mu se? Uziva u njoj? Plasi se da o tome govori. Govori ogledalu da neko od njih dvoje mora trpeti. Okrece se I odlazi, on je taj koji ne mora da stoji zakucan za zid. Otvara internet stranicu. Iskace mu prozorcic na kome pise “ Ostaviti komentar”. Pocinje da pise:

“ Klasican pedofil I kretencina koji moze da se zaljubi u mladu devojcicu, ova knjiga je velika sramota”

Ustaje sa stolice I uzima knjigu umotanu masnim papirom I gubi se izmedju njenih redova.

“Lolita, svetlo mog života, oganj mojih prepona. Lo-li-ta: vrh jezika prelazi put od tri stupnja niz nepce da bi na trećem lupnuo o zube. Lo. Li. Ta.”


Farovi automobila su ugaseni. Ceka. Ceka da dodje sebi. Uzima telefon u ruke I jos jednom gleda sliku punijeg mladog coveka. Unutrasnji glas joj govori da to nije njen tip muskarca dok joj mozak govori da taj tip muskarca ima mozak kakav njoj treba. Izlazi iz automobila, u nepoznatom je gradu, na tacnoj adresi , ne zna zasto je tu ali zna da tu treba biti. Na trenutak je zbunjuje sms koji je dobila od prijateljice.


“ Kristijan Grej je lik iz knjige, a neki nepoznati lik sa internet ne moze ispuniti tvoje fantazije samo zato sto ste oboje procitali istu knjigu. Ne moze, moras to shvatiti I moras se vratiti kuci jer obe znamo da deset godina zajednickog zivota nije puko deljenje prostora I racuna. Znas da te volim I znas da ti mogu pruziti fantazije vece od nekog tipa sa interneta koji je zeljan da istuce zenu metalnim krajem kaisa. Molim te, vrati se kuci” Nije ni trepnula, primakla je prst interfonu, vrata su se otvorila I usla je u hodnik nove zgrade.

10.10.2016.

Lost...

Sto vise razmisljam, teze mi je da shvatim. Mislila sam da sve to ide nekim drugim redosledom, kao recimo kad ostavljas cigarete. Prvih par sati je najgore I onda stvari postaju lakse, prebrodio si taj prvi dan I svaki naredni je jedan vise kako si uspeo da se odupres otrovu koji ti prija. Nije. Bilo mi je najlakse u pocetku, cak nisam ni razmisljala. Osetila sam olaksanje, osetila sam slobodu u nekom sasvim drugom, znacenju koje ne znaci sloboda.
Ono sto mi ne da mira je razmisljanje o besu. Njegova jacina I moc. Zar je moguce da je jaci od neke druge, recimo emocije srodnije bliskosti, potrebe da se sve uradi samo da ne bude barijera. Da ne bude tog gluvog I nemog zida o koji se odbija svaka misao. Zasto? Sta g a cini toliko ucestalim? Ono sto nosis u sebi ili ono sto su drugi I vreme nagrizli u tebi. Strah? Strah da se ne raspadnes, strah da budes ponizan pred cinjenicom da ti neko treba, da nekoga svaka tvoja misao doziva dok radi sasvim obicne svakodnevne stvari? Strah od prihvatanja cinjenice da ti nije dovoljno to sto si takava kakav jesi, Strah od priznanja da ti neko treba vise nego sto zelis, vise nego sto je to moguce? Emocije nisu programirane. Ne postoji misao ni super misao koja moze upravljati njima, ne mozes ih pokvariti ni popraviti. Ne mozes im pronaci pravo mesto na kome ce stajati. Ne mozes ih dresirati, vaspitati ni odgojiti. One se radjaju same od sebe I za bilo koje njihovo cinjenje nije potrebno nista tvoje.
Bes nije emocija. Bes je pokusaj da se odupre emociji. Bes nastaje kad shvatis da ne postoji nijedan nacin da upravljas emocijama I onda povredjena sujeta koja je uvek iznad svega pocne da se joguni I kaze da ona moze sve. I eto, njeno sve je radjanje besa, besa koji nije nista drugo do nadrogirana emocija puna adrenalina koja je sigurna da moze unistiti svet . Unistavajuci svet ona unistava I sebe nesvesna onoga sto radi. Na kraju, kad unisti sve to I od besa ne ostane nista shvatis da si I koliko si povredjen I porazen od jedne sasvim obicne emocije koja je od pocetka do kraja bila bas to sto jeste I nije se skrivala, nadogradjivala niti branila od tebe. Samo je postojala bas takva kakva jeste.
Jednom kad prodje bes, a proci ce, hoces li uspeti da budes ponizan sto si mu dozvolio da veruje da je unistenje jednog sveta radjanje nekog sasvim novog drugacijeg sveta?

08.10.2016.

Plitko vreme...

Odgurnem vreme u stranu da proverim sta se desava. Ugledam mnoge prilike i porazgovaram sa njima, nisu se opametile iako je proslo dosta vremena od tada i izrasle su u sanse ali su ostale jednako plitke. Uvek im je bilo vaznije kako izgledaju nego sta zaista jesu. Nedostatak volje za pridikama i kritikama me je sprecio da ostanem sa njima, tako da sam zavirila malo dublje u to isto vreme. Shvatila sam da se u tami skriva neka gola istina. Razumem je, sve sto je golo treba sakriti necim, nisam zelela da je ometam. Produzila sam dalje i stigla do ogledala ciji je odraz opet bila ona. To me je nateralo da se zaustavim i razmislim. Mozda se ipak trebam vratiti do nje, ogoliti je potpuno. Ponekad je to ono sto joj je najpotrebnije. Suocavanje. Kako sam joj prilazila palo mi je na pamet da se mozda radi o necem drugom, da to mozda nije samo gola istina. Shvatila sam da sam u pravu kad sam osvetlila tamu u kojoj se skrivala. Gola istina nije bila nista drugo nego sram.

04.10.2016.

The end...

Nisam uopste dosla ovde da bi procitao moje misljenje o knjizi, dosla sam ovde jer ne zelim ni sa kim drugim da pricam o knjizi. Ljudi ne bi shvatili, oni su samo ljudi.

Nakon par meseci zavrsavam recenziju. Znam da to nije uobicajeno za mene, eto uspela sam da se neocekivano ponasam. Razmisljala sam o tome kako si svakog dana proveravao blog da vidis hocu li jos nesto dodati jer ovo zadnje nikako nije licilo na kraj. Nisi se pojavio cak ni u broju posetioca, niti kao neki gost, ne mari, znam da si procitao ili da ti je neko javio da se na blogu nalazi recenzija tvoje knjige. Znam da si tu i u ovom trenutku dok ovo pisem.
Nastavicu...

Da li si uopste svestan seciranja mene na sto sedmoj strani? Od prvog do poslednjeg slova. Do u tancine opisan svaki pokret, mot, razmisljanje, sve!!! Naslikana sam recima bez ijedne boje, utvara recenica.Kakva savrsena umetnost!
Nedostatak prica, slova, stranica??? Nedostatak novca? Vremena mozda? Hocu li ikada saznati tacan odgovor? Ili cu redjati mrtve upitnike?
Da objasnim...
I dalje me opterecuju pitanja sta ja radim tu? Zasto? Kako sam uspela da budem odraz ramu bez ogledala? Zasto nije ona druga o Boginji, o velikim tajnama? Ili neka deveta iz tvoje glave u kojoj se svaki dan radja toliko prica. Zasto? Sta radim u proslosti? Zarobljena!? Isprintan um na stranicama romana. Potpuno okarakterisana slika i prilika neke mene, ove Ja.
Drago mi je... valjda. Presrecna sam i zbunjena. Lepo mi je i... Dezavu, znam sta ce se sledece dogodit, svaki put kad dodjem do ovog dela, opet bojim se da moje znanje nije dovoljno da bih mogla predvideti sta je pisac kao ti u stanju da promeni zarad... Zarad cega ono bese? Bojim se samo onoga sto ne znam. A to je sve ono sto je vezano za tebe. Bojim te se!

Ne mogu da shvatim koji je problem sa bojama, oskrnavljene su. Nista ti vidim nije sveto. Ako je vec tako zasto nisam imala crnu dugu kosu, zasto nisam bila debela?
Kao i uvek, tu si da odgovoris na sve...

" Nije bitno da li nesto moze ili ne moze da se shvati. Bitno je samo da li zelis ili ne zelis da verujes u nesto"

Odgovori naviru nakon svakog postavljenog pitanja. Pitam se kako covek cija je ovo recenica uspe da bude pokisla kukavica? Hocu li naci odgovor na sledecoj strani pisce?
Cak...Fenomenalna izmena! Odusevljena sam. Kroz glavu mi prolaze slike i zvuk. Povlacenje vrpce, par sekundi i...suze. Suze Boginji. Pala je maska! Genijalno!
Mislim da si dao pravo svim citaocima da ovu poruku shvate kako zele. To sam i uradila.

" Plasis se da kad sve ovo prodje , kad se i ovaj svet srusi kao i mnogi pre ovog, plasis se da ce te progoniti. Da ces ih se secati."

I nemoj nastaviti dalje, nemoj biti jedan od njih, jedan od onih njih koji nisi zeleo da postanes. Jer...

" Covek koji se predaje ne zasluzuje milost, ne zasluzuje sansu. Pomiri se sa svojom sudbinom i budi zupcanik koji cuti i trpi."

Zaustavljen dah na sto dvadest osmoj strani.
Sudbinu kao da nikada nisam citala, a jesam! I citam sebe, desava se ovo, upravo ovo iz recenzije. Dezavu!
Zasto sam te sanjala?
Jos jedan odgovor u pravo vreme . Bez obzira na sve sto si uradio, nisi me pustio da idem dalje, zauvek si me zarobio tu na papiru, u knjizi iz koje nema izlaza. Mislis li da je to dovoljna osveta za to sto me jos uvek volis?

Promenjeno ime price, takav klise. Ok, da li zaista nece otici da plese sa decakom ili me to samo plasi tvoj bes? Nesto ces promeniti znam...

Bicu sama zauvek> Ostrvo za sebe? To je najveca KAZNA OD TEBE PISCE. Ljuta sam!
Procitala sam je!

Decak je dobro, sigurna sam da jeste. Nakon onog plesa sam ga poljubila jos jednom i nikada ga vise nisam videla do danas. A devojka? Devojka sa sesirom je zauvek ostala sama, pored svih ljudi koji je okruzuju, ona je ostala zauvek sama. Ostrvo za sebe. Ogledalo!? Dva sloga, tri tacke.


P.S.

Ne bih zalila nimalo da te vise nikada ne vidim i ne cujem,ne dodirnem, nije me briga za tebe, za tog fizickog tebe, ono sto ce mi zauvek nedostajati je tvoja dusa, tvoj savrseni um, tvoja pamet.

28.06.2016.

Recenzija... i osecaji

Kad sam vec stigla do ovog dela sigurna sam da su iz price " Na stepenistu" izbacene spagete i da je iz price " San" izbaceno "koje si... sanjala?"

Bledoljubicasti sesir, bela haljina i crni kozni mantil?! Niko se tako ne bi obukao, cak ni izmisljeni lik. Skakao bi ti po mozgu da ga presvuces, smetale bi mu te boje, ta kombinacija boja, nijansi i nesklad materijala.

Do kraja osamdesete strane ponovo sam dozivela osecaj prihvacenosti. I sada cu se zaustaviti. Uprkos svemu zelim da ti odam ogromno priznanje za ovakav korak! Odusevljena sam s obzirom na celu situaciju i na sve sto se dogodilo. Moram priznati da sam ponosna jer citam nesto sto je neko o meni piosao. Sto vidim, osecam, citam i cujem "devojku sa sesirom". Hvala ti sto je nisi abortirao ( Ubio pre nego sto je nastala). Divim ti se sto tako divno pises o njoj iako je prezires.

03:33 sad idem da spavam, samo da zabelezim jos par utisaka.

Secam se milion poruka koje su usledile nakon ove price i tvoje odusevljenje sto je za klicu imala nesto sto sam ja rekla. Opet, uprkos svemu, subjektivnosti ili ko zna cemu, ipak mi je ona najbolja od svih ikada napisanih. Vrlo zapetljan lavirint po kome si isao vezanih ociju i bez zastajkivanja stigao do cilja, tako lagano, lezerno i vazno. Svaka cast!
: Spustila sam bledoljubicasti sesir i nakrivila glavu na levu stranu.:

" Mi dozivljavamo dozivljaje iz proslosti i tako gradimo svoje svetove, ali postojimo samo u tudjoj buducnostijer mora proci onaj tren da neko ne opazi da postojimo"

" I ono sto je najbitnije, video sam svu beznacajnost svog postojanja i uzaludnost bilo kakvog pokusaja da se moja buducnost promeni jer je ona ocigledno necija proslost, a proslost se ne moze menjati."


Verujem da si jos onda znao. Napisao i procitao sopstveni zivot u "knjizi". Mozda nije bilo pametno citati je i tako si bio dovoljno inteligentan za svoje godine i znao mnogo vise od potrebnog.

Devedeset prva strana, znas... magicno je, deluje mi da je opisano bas ono sto imas.


Zanimljivo je to da smo i mi procitali " knjigu" a nismo joj verovali. Verujem da Maks sa zadovoljnim smeskom cita ovo i cuje zvuk drveta u sumi. Zvuk svacijeg otkucaja srca u knjizi koju je on stvorio. Divim mu se! Sve je predvideo do tancina.

Neverovatna stvar je sto sam se po ko zna koji put pronasla u ogledalu. Savrseno napisano a najbolje od svega je to sto ce retko ko i uz potpuno objasnjenje moci da prodre u sustinu. Da shvati pricu, da je razume. Verujem da je citalac zbunjen i da mu prica nije jasna i bas to je ono sto je cini toliko zanimljivom i posebnom. Ogledalo ipak treba doziveti.

Trenutak u kome sam na sto cetvrtoj strani srela decaka bio je osecaj koji nema definiciju. Drago mi je da ga ponovo vidim. Ako je on ponovo tu, niko ga nije ubio ni u jednom vremenu, ni u jednom svetu. Sto takodje znaci da on negde postoji, mozda cak i u proslosti sto je takodje nebitno jer smo shvatili koliko je vreme nedefinisano. Jer zapravo samo proslost i postoji. On postoji! On tako divno postoji!!!


Ne, ne zelim da poverujem da je razlog ne menjanja prica lenjost ili nedostatak inspiracije. Opet nije mi jasno sta ja tu radim?

" Plakala je jer u njegovim ocima nije videlaprkos ili mrznju prema onima koji su ga odbili, nije videla zelju za osvetom ili bilo kakvo zlo zbog koga bi bio izolovan, znala je, i suvise dobro..."

26.06.2016.

Recenzija...( nisam jos zavrsila)

Utisak nakon procitane price: tuzna sam, ni sama ne znam zasto.


Verujem da bi Vrana bila jednako srecna kao i ja da vidi da je "devojka sa psom" dobila bas to ime zbog nas.

" Ja nisam kao oni ali ne znaci da sam kao ti" fenomenalna recenica. Steta sto nema komentara ovde u ovoj knjizi. U nekom drugom svetu stoje netaknuti. I u tom istom drugom svetu knjiga je mnogo interesantnija od ove sad, ali, kao i sa onom iz prica tako je i sa ovom, ne smeju svi da procitaju ono sto je zapisano u njoj. Oni koji su to uradili odavno su mrtvi.

Na pedeset devetoj strani shvatih da nisam sanjala (vrati se na prvu recenziju) tebe nego Maksa. Ne cini li to celu ovu situaciju i tebe genijem? Toliko toga ponovo dozivljeno. Dezavu dezavua!

Bio si potpuno u pravu kada si mi govorio da ce me "kuca ogledala" oduseviti. Sada nakon tri godine je citam i toliko uzivam u njoj. Jos jedno savrsenstvo kakvo samo ti umes stvoriti, kombinacijom reci i slika.

" Vidis li sta se desava kada se umesas tamo gde ti nije mesto?"

"U sobi koja se u nedogled ogledala u sopstvenim zidovima vise nije bilo nikoga."

" On vuce konce, on misli da vuce konce. To je tako egoisticno."

Nemam pojma zasto me ovaj deo podseca na tebe i sigurna sam da se nikada bolje nisi opisao nego u ovim recenicamau sudbini. I jos jedna koju bi bilo zalosno propustiti:
" On od svog ponosa nikada nece videti njen intelekt"

" Svaki novi svet se trudi da ispravi greske iz starog, sve je veci, kompleksniji, bolje zasticen, ali uvek nekako propadne."


" - Da li zelim da cujem dokaz? Kakav dokaz, za sta?
- Da je citav svet iluzija koju vas ego stvara za vas jer bi vas istina ubila.
- Zelite le da cujete dokaz da je sve oko nas laz koju sami pletete oko svojih ociju da ne bi videli istinu? "
Zar nije " Ples" sasvim dovoljan dokaz?


Bilo bi divno kada bi boja haljine ili sesira promenila sustinu i zamenila, potpuno izbrisala osobu opisanu u prici, SUSTINU. Nije! U ovoj prici je bitan ples. I tesko je odreci ga se. Deo koji nedostaje u knjizi a koji je sastavni deo svih prica i nje, one nje koja sam plesala:

" O, plesace ona, ne plasite se vi za nju. Jos kako ce plesati, u inat svima vama koji bezbrizno gazite preko koraka koje je presla ili ce preci i kada bude plesala, nece se secati vas. Necete je prisvojiti, nece biti jedna od vas!"

24.06.2016.

Recenzija... ( nastavak)

Predgovor i cetvrta recenica. Savrseno receno. To je ono sto me je uvek odusevljavalo kod dobrih pisaca, sposobnost da me paralisu i vezu za delo u samom startu. Recenica nakon koje zaboravis ko si, ili se zapitas jesi li to ti i pomislis ko bi mogao biti neko ko mislis da si ti.Oduvek si umeo da zbunis, cak i kada jasno znam sta i kako, sa dokazima i velikim slovima, opet ili ipak je svako slovo nakostreseno i posuto sumnjom koliko god ono bilo bas to slovo.

Na drugoj sam strani predgovora na kojoj se levo oko ne ponasa kao desno. Skupljalo se sa svih strana i kada je bilo potpuno, pustilo se na samom pocetku recenice koja pocinje:

"Delo koje je sada..."

Dvadeset i sest??? Toliko puta sam iznova i iznova citala i bila sigurna da je neki drugi broj u pitanju. Shvatila sam da sam neke verovatno namerno preskakala i zato vrlo cesto dolazila do pogresnog broja. Ali ah...osam, beskonacnost kruga i zmije koja samu sebe jede.

Ali eto nje, mene, makar deo mene koji je nekada stajao na zeleznickoj stanici. Naviru osecaji, uzrujanost pokusava nesto da mi dokaze, sreca stipa unutrasnjost, tuga vlazi oci, seta joj pomaze i ponos koji misli da je sve to zbog njega samo. Talasi svega toga mne naizmenicno potapaju i ne mogu da budem mirna a ne umem da se odbranim. Kao napitak za koji ne znas da li ce te izleciti ili ubiti.
Sedma strana, sedmi red umesto individualizma ide individualizam. Znas da sam oduvek bila cepidlaka.
Kraj predgovora je bolan. Bolan za mene. Razara me. Osecam ostrice svake reci. Ponizno.

" Jutro" toliko puta procitano da znam svako slovo napamet i cini mi se kada bi mi neko drugi to citao, pa cak i ti, to nikada ne bi bilo tako dobro, tako stvarno i dozivljeno bas na nacin na koji sam ga dozivela. Nikada nisam stigla da ti kazem koliko me fascinira svaka recenica u kojoj jutro ili nebo svaki put rade nesto drugo.

Hej!!!
Zamisli, drzim tvoju knjigu u rukama.Pa cestitam!!! Ne verujem u tu stvarnost, pa se pitam da je nisam izmislila, da ne umisljam. I ne, nisam isla dalje. Nisam gledala ima li me tamo negde u sadasnjosti neke proslosti savrsenog knjizevnog dela. Sasvim je dovoljno da mogu da drzim u rukama knjigu cijeg se sadrzaja bojim i jedva cekam da procitam.
Drhtim, molim se... v.. verujem!
Stamparska greska, ne mari, meni ne smeta.
Stigla sam do krajputasa i tu cu se zaustaviti. Veceras ne idem dalje!

24.06.2016.

Recenzija...

Dobri stari fejs. Dobar je! Ovog puta je odigrao kako treba. Nakon dve godine ne koriscenja usla sam da vidim… stranu, profil, secanje. I onda…Bum!!! Cetiri slova, strana rec. Sok!!!
I bas tada nisam znala da li sam srecna ili besna. Zasto??? Radovala sam se zbog njega ali ne I zbog nje. Morala sam da je imam. Morala je da bude u mojim rukama SADA! ODMAH! Ali ne! Nisi mi dozvolio. Prekrsio si pravila I poneo se neprofesionalno. Zelis zivot u kome mozes birati ko ce citati knjigu koju si izdao. NedovoljAN RAZLOG ZA MENE. Sest dana nakon toga je drzim u rukama. Ne, ne bukvalno. Jos uvek je nisam dotakla. Danas sam shvatila zasto… Ne, pogresila sam. Danas sam shvatila koje je boje. To mi je divan poklon. Jedna od najdivnijih stvari koje mi je iko ikada napravio. Ja sam boja, sve oko mene je boja. A ona… mogla je da bude bilo koje druge boje. N, nije. Ta boja zivi u meni. Verovatno te I dalje jutro pita koje si boje?
Opet razmisljam o imenu I govori mi iako je nisam ni dotakla ni procitala da je…izmenjena. Da me mozda nema tamo izmedju, na stranicama tvrdog poveza. Nema veze, sigurna sam da je genijalna I da cu naci poruku, poruku I misao koje cu samo ja razumeti. Kakve god one bile. Evo, skupljam hrabrost da joj pridjem, da je dodirnem. Ali ipak… poruku sam dobila. Odavno sam narandzasta! Plasim se da je dodirnem I plasim se da me nema tamo. Ubice me to. Znam… ne ne znam, a ne znas ni ti.

Sanjala sam, nakon poruke, cini mi se par sati nakon toga, sanjala sam tebe. Oduvek si zeleo da nas upoznas, valjda je to nedostajalo celoj prici sna I jave. Nije uopste bilo vazno sto sam je videla I presekla se, nije uopste vazno sto si se ponasao kao da je sasvim normalno sto sam ja tu I sto me ona gleda. Rekao si joj par reci I povukao me za ruku. Prislonio me uza zid, poljubio. To je bio stvarni poljubac u nekom od svetova koji nisu ovaj sad. Ali bio je potpuno stvaran I znam da si ti to tako namerno napravio. Bilo je stvarno koliko god to bio san. Zagrlio si me I osetila sam tvoj miris. Udahnula sam te, grlio si me cvrsto I molio me da se ne budim I ostanem jos malo jer sam ja tvoj jedini spas. Probudila sam se I ostavila te da lutas tamo negde, u nekom svetu koji postoji, koji stvarno postoji gde god on bio… Vreme je, ne mogu vise da cekam idem da citam. Otvorila sam prvu stranu I osetila nemir, strah I tremu. Zastala sam, treba mi puno hrabrosti da nastavim dalje. Upalila sam cigaretu. Prvi dim nisam uvukla.

Jedna rec, cetiri slova. Besmisao!

19.06.2016.

Sveća... ( Drugi deo )

Rebrasti zraci sunca ispunili su malu kolibu i napravili umetničko delo tog jutra. Osećao ih je po licu i meškoljio se svaki milimetar kože koji nije osećao isti intenzitet toplote. To ga je probudilo. Nalazio se na podu i u ruci držao izgužvano parče papira koje je dodatno zgužvao u toku sna. Nasmejao se ponovo i naglo ustao. Spustio ga je na sto i izašao van da se umije, okupa i pozdravi jutro. Trebao je odraditi čitav dan na njivi. To ga nikako nije veselilo ali sama pomisao na mlade seljanke koje u svojim lepršavim suknjama plešu dok hodaju, vratila je svu njegovu snagu i naterala ga da što pre krene. Sunce je pržilo čak i u jutarnjim satima što je naglašavalo da će dan biti užasno topao i težak, bez daška vetra. Ali pogled na More, ogromno, beskrajno sveže, činilo je taj dan veselijim. Da li ga samo gledati i diviti mu se? Njegova suština nije kupati se u njemu, treba ga doživeti. Treba tražiti dozvolu od njega da pristupiš dubinama i savršenstvu koje poseduje. Ništa nasilno, ništa grubo. Postepeno, polako, kao kad ulazi u prostranstvo jedne žene lagano je uzimajući milimetar po milimetar, mikron po mikron.


Pokošena trava, skupljanje sena i svi ti poslovi nimalo nisu bili teški dok bi u glavi, u mislima išla savršena scena sećanja na pisma koja ga čekaju, pisma na koja tek treba odgovoriti. Pogled na izvajana oznojena tela, na njihove sene, dok se pod suncem spuštaju i podižu, graciozno, ležerno, umorno. Bespomoćno! Mokre tkanine koje se lepe za telo i ocrtavaju svaki mladež, bradavice, udubljenje pupka. Nežna koža usijana ne od ulja već od esencije sokova koje toplota isisava i vlaži ugrejano, suvo telo. Osobni miris svake od njih. Miris kože. Miris žene. I na kraju sećanje na ono jedno najsmotanije pismo ikada. Šta će napisati? Da li će odgovoriti? Da? Ne? Naravno! Ta žena će biti njegova jer... to je njegovo pravo! Svako njeno slovo je širilo krila leptirima u njegovoj utrobi. Zašto? Bez ijedne ljubavne reči bez ikakve naklonosti ka njemu. Svako slovo je pripadalo njemu kao i njen um i svaki pokret koji i sada čini, ko zna gde, ko zna kome i zašto... njegova. Samo njegova!

Sa svim tim razmišljanjima neprimetno je pomerao Sunce takvom brzinom do samog zalaska. A to je značilo samo jedno. More! Zaplivati po njemu sada, dok se širi i razliva kao ulje oko tebe. Ući u njega i pokloniti mu se potpuno, bez ustezanja... zaplivati, zagnjuriti i čuti taj savršen glas koje samo ono ima. A nakon toga vratiti se sveći, njenom plesu i vinu. Danas, piti vino i pisati. Sjajno!

Šljap, šljap, šljap.... Pljus! Hoprl, hoprl...prrrrrlllrr. Potopio je čitavo telo pa još nekoliko trenutaka ostao da pluta po površini mora dok je iskošenoSunce posmatralo njihovo spajanje i rešilo da još malo uživa u prizoru. I kada je izašao iz Mora ono je ostalo na njemu lagano se spuštajuci niz njegove ruke, noge, leđa, praveći krivudave putanje koje se nakon sitnih jamica račvaju i produžavaju put ko zna gde, prateći pokrete tela do trenutka u kome ih koža potpuno ne upije.

Škripa vrata i par koraka. Palidrvce koje dodiruje grubu površinu papira i taj zvuk, miris fosfora i paljenje sveće... konačno! Njegov zen. Indijanac poza na podu. Novi štos pisama i lagano čitanje i ispijanje vina. Dosadno je! Želi pisati, More mu je razbudilo misli, podstaklo inspiraciju. Trebalo bi početi od kraja... Sveća. Guščije pero i tinta... pisati njoj!


Jedina A.O

Nikakve se slučajnosti i greške nisu dogodile u vezi pisma. Ti si žena na koju imam sva prava ovoga sveta. I može ti zvučati bilo kako, to me ne zanima, ali ti meni pripadaš. Sada, uvek, zauvek. Imaću te jednog dana i bićeš najsrećnija žena na svetu. To ti obećavam.

Volim te.


Gotovo! Smešak je potpuno iskrivio levu stranu njegovog lica. Tačno je znao šta piše. Piše baš ono što svaka žena želi da pročita. Ima strašnu želju za njom. O da, biće njegova. Takav tekst je uvek prolazio, zašto bi ovog puta bilo drugačije? Ne! Nikada nije sumnjao u sebe. Ne! Nikada nije sumnjao u plitkost žena u tu njihovu nesigurnost i način na koji ih kupuje svojom grubom slatkorečivošću. Dobiće ono što zaslužuju. Zalepio je kovertu. Upisao adresu i rešio da će ostala pisma i odgovore ostaviti za sutra. Kada bude poslao ujutru pismo trebaće mu sedam dana da stigne i neka ona razmišlja dva dana ili možda tri... i još sedam dana do odgovora. Pa to je samo polovina meseca. Brzo će proći...

20.03.2016.

Sveca...

Tako mali, sićušan plamičak sveće obasjava čitavu sobu. Posmatra je i divi se njenoj maloj veličini. Sedi u naslonjači i vrhom prsta ovlaš dodiruje rubove grubog platna džepa dok mu je ruka na pola unutra. I tu je i tamo je, na dva mesta istovremeno. To ga je navelo da tok misli usmeri ka njenoj unutrašnjosti. Ah, da došao je taj trenutak, onaj deo dana koji ga je ispunjavao. Čitanje pisama.

Još uvek ga je nešto sputavalo u tome, bio je opčinjen svećom, želeo je još malo da uživa u tom savršenom plesu, želeo da se njegov pogled potpuno posveti toj svetlosti i zapleše sa njom. Da dotakne horizont, mesto gde svetlost neprimetno dodiruje mrak ne kvareći svu njegovu tamu. Savršenstvo u kome se dodiruju dve krajnosti prejake da bi se suprotstavile jedna drugoj.
To su bili retki trenuci kontradiktornosti koja mu je parala čitavu unutrašnjost a koju je krpio svojim povlačenjem. Naglo je ustao da bi ispružio svoje umorno telo po podu. Tuf. Tuf-taf. Tup. Puls po njemu, činilo mu se da poskakuje, da se ritmično odvaja od poda svaki put kada zatutnji. Osećao je toliko jako da je na trenutak pomislio da zapravo pod pulsira. Umor ga je obuzimao, postepeno ali potpuno. Izvukao je iz džepa kanapom uvezan štos pisama i prislonio ih čelu...
Toliko divnih reči, reči koje čine njegov svet drugačijim. Svako od njih je nosilo osobni pečat ali su sva imala nesto isto, zajedničko, pa je samim tim i taj pečat bio bled, gotovo providan. Laganim pokretima je otvarao jedno po jedno i čitao prvo u sebi pa onda naglas. Uživao je, topio se, osećao. To su bile male radosti koje je sebi svakodnevno pružao.
Neka su bila kraća, neka duža, neka mirišljava, u nekima je nalazio sasušene latice cveća. Ali svko se zavrsavalo isto. Jedina mana. Svi ti divni oblici, uvijena i izvijena slova, kukice, tačkice, lepe reči. Nijedna dovoljno lepa da ga zagolica iznutra, da zatreperi. Sve te divne žene. Zamišljao ih je iako je samo par njih poznavao. Ritmično pokretanje bokova, kukova... levo, desno, levo. Torzo. Nadimanje i spuštanje prsa, kao da se mogao videti vazduh koji to radi dok posmatra to divno telo i putenu kožu tako blizu očima, dodiru. I... ne dodirnuti tako podatne, ne dodirnuti! Podstaći želju. Naterati želju da odustane, ukrotiti je.

Izvajane obline koje umetnik u njemu mora obogatiti svojim dodirom, izmeriti šakom veličinu grudi. Koliko preliva, koliko nedostaje? Krupne, tanane, svilene kože, guščije kože koju nikada nije voleo, sa usnama boje purpura, sa željom u očima i spuštanjem pogleda. Svi ti graciozni pokreti ruku dok se pisma pišu, vrh jezika koji dodiruje lepilo koverte na samom kraju... sve te izmišljene reči za njega samo! Žene!!!

I onda jedno pismo koje se ne moze otvoriti. Pismo u gruboj, pohabanoj koverti. Kakva drskost- pomisli. Zagolicalo ga je više nego deset onih koja su čekala da budu otvorena. To pismo je bilo kao konzerva kojoj treba kljuc da bi bila otvorena a on ključa imao nije pa ga je morao pocepati, a pocepati pismo za njega je isto bilo kao i baciti ga. Pokušao je još nekoliko puta sa svih strana i nakraju je učinio to. Fljšshh! Pocepao ga je i izvukao beli papir. Izgužvan beli papir, isflekan, nimalo lep ali svakako neobičan. Nije mirisao, u njemu nije našao latice cveća, ni reči koje je očekivao. Samo par redova i ostatak belog papira umrljan tintom. Nasmejao se. Pismo pisano noću. Vide se tragovi plamena sveće koji su dodirivali parpir odozdo dok se poslednji put pred slanje čitalo i proveravala tačnost svake reči, svakog slova. Simpatična smotanost i nesigurnost su obuzele čitavu kolibu a on se nasmejao, on se smejao pismu i sebi. Pismo nije počinjalo uobičajnim rečima: Dragi, Ljubavi, Mili, Dragane, Jedini moj... Počelo je i završilo se jednostavno i smotano:


Šjor,

Vaše pismo je stiglo na moju adresu greškom. Adresa nije pogrešna ali ime jeste. Čitala sam ga dugo i pažljivo nekoliko puta, čak se jedan plamičak poigrao sa njim, zahvatio je deo pisma zato Vam se ispričavam i šaljem ove reči. Mogu prepisati i poslati Vam ga nazad kako bi osoba kojoj su namenjene one iv eo se klo videti ožd. oli od ene.

A.O


Sta??? Tinta rasuta po papiru. Trag pera kojim ju je pokusavala upiti bezuspešno. Nedostaju slova koja se ni ne naslućuju. Izgužvano i ispravljano pismo više puta.

Grohotom se smejao dok je zamišljao scenu pisanja pisma, scenu čitanja njegovog pisma i plamen sveće koji lagano zahvata papir dok ona fokusirano upija reči na samom dnu... i taj trenutak u kome shvata da će pismo izgoreti ukoliko odmah ne reaguje. Da li je duvala u vatru? Ili je samo polila čašom vode pa razmazala reči poput crno belog akvarela. Koliko li je puta zgužvala svoje pismo i bacala ga? Koliko puta ga je ispravljala dok nije poslala? Kojom žestinom je pokušavala ponovo upisati slova znajući da nema više tinte? Ovako zanimljive stvari mu se odavno nisu dogodile, opile su ga, nasmejale i uspavale...


Noviji postovi | Stariji postovi


Fotke







































Happy


POSETE
19087